Narcise moj…

Vidim, želiš da me fasciniraš. Počelo je tako neprimetno, gotovo nečujno, samo se u nekakvu čistu sliku i ton, kao i tvoju nameru da sve izbistriš i da konačno stigneš do onog ogledala u kojem ćeš moći potpuno jasno da vidiš sebe, šuškajući uvukla jedna senka. Nisi je primetio, pustio si je da sklizne. Nisam je primetila ni ja. Nisam čak ni primetila povećanu prijatnost koja se kao kakva nevidljiva zmija opasača laganim zmijskim obavijanjem polako rasprostirala svuda oko mene. I evo nas sad, licem u lice, stojimo u potpuno nepreglednoj magli međusobnih fantazija koje su se toliko uskomešale i isprepletale sa realnošću da postaje upitno ko će to sve rasplesti. Plešu.

Vidim, želiš da me fasciniraš. Priznajem, želim i ja tebe da fasciniram, od prvog trenutka. Tek sada znam. Zato me je toliko plašio odraz u ogledalu tvog bića. Ta rupa od praznine zjapi u meni oduvek. O, kako je prazna, šuplja, hladna, mračna, kao kakva pusta podrumska sala koja služi samo tome da huči i odjekuje bolno celom istinom svoje praznine. Čime bih i mogla da je ispunim?! Samo fascinacijom, kakvom velikom, ogromnom, šarenolažnom slikom i tonom, prepunom najšarenijih balona od ružičaste sapunice.
Fascinacija – kakva ohola i tašta reč. I kakva nasušna potreba. I naš nevidljivi nepisani i nesvesni ugovor: „Biću tvoja fascinacija, tačno znam šta ti treba, znam jer i ja isto osećam. Ti budi moja, daj mi, molim te, ne, ne molim te, zahtevam, daj mi onu koja meni treba. Možeš ti to, budi dobra devojčica. Daj mi moju moć. Ti mi je daj.“
Svaki put je to nekako tako. Poznata mi je ova igra senki i prizraka. Poznata mi je ova topla i vibrirajuća lopta koja mi se već uveliko vrti utrobom. Najpoznatija mi je ova gladna i proždrljiva čežnjiva slutnja da konačno imam svoj plen i da će on utoliti zauvek ovu zjapeću gladnu prazninu ništavila u meni.
Ova igra je ipak drugačija. Ova igra ima snagu istine, postoji element više. Zove se svest. Samo svest može da razazna igru i da rasplete polako, nit po nit, stvarnost i fantaziju. Samo snažna svest to može, ona koja je potpuno jasno videla svoju prazninu i svoju slabost i ne beži od nje.
Kažeš da nije tačno, da sam sve izmislila. Kako samo lepo negiraš dok istovremeno pleteš tim čarobnim nitima po okovima moje duše. Ono što me je i omelo i opilo da bi i došlo dovde, to je moja želja, a ne ti. Nisam je na vreme primetila. O, kako mi prija tvoja fascinacija, na onaj poznati najdraži način. I nikad me u životu nije više plašila. Ovo je prvi put da želim da joj se oduprem. Mislim da mogu, umeću, znaću, imam viši cilj. Viši cilj za oboje.

Pokušavaš da mi izmakneš, približavaš se i udaljavaš, uživaš kao kakav moćnik u mojoj slabosti dok me gledaš tako uplašenu i neveštu kako vodim ovu borbu prvi put. Borbu za život. Borbu za istinu i stvarnost.
Istina je samo jedna. Dok mi svim mogućim kanalima šalješ milione šljaštećih najbajkovitijih fantazija koje želiš da mi ubrizgaš u krvotok i opčiniš me zauvek da postanem samo tvoja, osećam se kao objekat. Osećam se kao stvar. Želiš da poseduješ tu dragocenost koja postoji ispred tebe, a oboje znamo da od momenta osvajanja poseda, svaka dragocenost više ne postoji. Tog trenutka neminovan je strašni pad u izobličenost one ništavne praznine odakle smo i krenuli.
Hajde onda da probamo drugačije ovaj ples. Ti sad to ne znaš, i nemoj ni da znaš. Imamo pomoćnika, učitelja plesa, tu je, sa strane. Zove se Istina, ja sam ga pozvala i pozivaću ga i dalje. On nam je potreban. Ako Istina bude sa nama u našim susretima, imamo šansu. Ja imam šansu. Tebe ne mogu da spašavam. Ako budeš želeo, spasićeš se sam.
Moja šansa je da odustanem od potrebe da te fasciniram. Tako silno želim da ti budem posebna, toliko da me to baca u vrtloge senovitih muka, ali želim i da mogu da se tome oduprem. Da stanem ispred tebe kao ogoljeni prosjak, kao bednik koji je ništa, prizemni neznalica.

Mogu li da poništim sve svoje narcističke želje?! Mogu li da se poništim do nepostojanja?! Mogu li da postanem samo instrument u službi Istine i Dobra?! Može li ovo budno oko u meni da pobedi sve ove kovitlace ovolikih želja?!
Mogu li da pobedim sebe da bih stvarno ja sela ispred tebe?!

Ne znam, ali daću sve od sebe.

Olivera Milutinović

images

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s