Azbuka karantina

Ovaj tekst pisan je marta 2020. u Beogradu, iz karantina, za aprilski broj magazina Refresh Your Life (RYL)

APLAUZ – kada ste u karantinu, a naročito sami, ovaj trenutak u toku dana može biti i vrhunac istog. Ježila bih se svaki put i osećala kako energija života opet struji mojim žilama, svakom ćelijom. Nama ljudima potrebna je delatna aktivnost za druge ljude, to je za mene bio aplauz. Potreban nam je i kontakt, i moj jedini direktni kontakt je bio taj što učestvujem u zajedničkom činu sa svim tim nepoznatim, nevidljivim u mraku, ali najdražim licima na okolnim terasama.

BUKA i BES – poznato je da često kada smo nemoćni biramo, nesvesno naravno, da osećamo bes umesto nemoći ili bespomoćnosti. Kada ste u karantinu, velika buka i žamor na ulicama u toku dana mogu činiti da osećate bes, iz nemoći, zato što su ljudi neodgovorni i ne ponašaju se u skladu sa situacijom i apelima sa svih strana. To je normalno. Povežite se sa svojim osećanjem i pustite da vas povede do izvornog – osećanja nemoći ili bespomoćnosti, iza kojeg se možda krije i strah. Sve što je ljudsko nije nam strano, ne plašimo se sopstvenih osećanja, prihvatimo ih i pustimo ih da prođu kroz nas. Tako protičući brže prolaze.

VOLJA – za sve što nam je teško, a u šta je potrebno da uložimo kontinuirani napor, potrebna nam je volja. Pomaže ako imate na umu veću sliku, cilj koji je u daljini, ali i male svakodnevne pomake i postignuća. Svaki novi dan je korak dalje, i bliže cilju. Cilj svega je da nas što više preživi ono što nas je zadesilo.

GLAS i GOVOR – potrebno nam je da govorimo, potrebno nam je da se glasom izrazimo, potrebno nam je da čujemo glas. Pozovite drage ljude kad vam nedostaje kontakt, a i ako ponekad pustite glas i sami sebi, u gluvom prostoru oko sebe, i to je ok. Ne plašite se, to je normalno. Ljudski je.

DOM – ne zaboravite da ste i u karantinu u domu svom. Ponašajte se u skladu s tim, uređujte svoj dom, ulepšajte svoj dom, ulepšajte sebe, unesite iz sebe u svoj dom toplinu, mir, red, ritam, nežnost, ljubav, negu i brigu o sebi. Zbrinite se u domu svom.

ĐUBRE – prvih dana karantina uznemiravala me je misao o tome da neću moći da bacam smeće. Kad me nešto uznemirava, volim da se pozabavim time. Zašto me uznemirava smeće u sopstvenom prostoru?! Ukazivalo mi je na đubre koje se ne vidi golim očima ali se nakupilo – po ormarima, policama, skrivenim uglovima, mejling listama, kompjuteru, telefonu, ali i u srcu, glavi, duši. U redu je, vremena napretek za prolećno čišćenje. Iskoristite ga.

ETAR – U neformalnom, svakodnevnom govoru etar označava prostor u kome se rasprostiru elektromagnetni talasi, pre svega nosači elektronskih medija poput radija i televizije. Birajte svoj etar, ovo je veoma važno kada se nalazite u izolaciji. Izolacija može da pojača potrebu da se informišete, ali pazite se tog mača sa dve oštrice. Birajte gde se informišete, i kritičkim umom obrađujte informacije koje dolaze do vas. Iskoristite svoje predivne sposobnosti ljudskog bića.

ŽIVOT – najvažnija reč u ovim danima, fokusirajte se na nju. Živi ste. Dišite. Osetite život u sebi, a onda će vas on sam povesti ka aktivnostima koje život znače, čak i u karantinu.

ZABAVA – važna ljudska potreba. Kad osetite potrebu za zabavom, nađite način da je zadovoljite. Teže nam je da se zabavimo sami, ali evo prilike da i to isprobamo. Pre ili kasnije, zasitićemo se sadržaja sa društvenih mreža, interneta, filmova, knjiga. Pravi trenutak je da se tada upitamo „kako sam se zabavljao/la kao dete, u čemu sam baš uživao/la“. Možda ćete otkriti pravo bogatstvo.

INSPIRACIJA – nemojte da čekate da vam dođe inspiracija za neku akciju. Nađite vi nju, u vama je, i čeka. Bilo mi je mnogo teško da napišem ovaj tekst, osećala sam da u meni nema ni zrna inspiracije, skoro da sam odustala. Međutim, nisam odustajala, lovila sam je unutar sebe, i ona se odjednom pojavila u trenutku u kojem sam očajavala, po prvi put, nad sobom u karantinu. Shvatila sam da se to dešava i drugima, i zato sada inspiracija da nekome možda olakšam sličnu muku piše ove redove.

JA i JA – današnjem čoveku je mnogo teško da ostane sam sa sobom, da se zagleda duboko u sebe, da bude u punom kontaktu sa sobom. Pre ili kasnije, ako ste u karantinu, srešćete se sa svojim ja, hrabrim ili uplašenim, malim ili velikim, dopadljivim ili neuglednim. Prigrlite se, sreli ste se najvažnijom osobom u ovom trenutku. Pogledajte je, osetite je i zbrinite je, takvu kakva jeste. To je početak vašeg boljeg ja.

KONTROLA – slovo K neće otići na nemile reči ovih dana. Ova je važnija. Svi imamo manje ili više izraženu potrebu da kontrolišemo (sebe, druge, situacije) ili budemo kontrolisani. Stalno ponavljamo da čovek ne može kontrolisati druge ljude, život, situacije ili događaje. Međutim, u vremenima kriza i velikih neizvesnosti, potreba za kontrolom se pojačava. Sama situacija u kojoj vam je kretanje ograničeno može izazvati strahove koji će vas nesvesno gurati da pravite scenarija budućih katastrofa, i terati na akcije koje sada ne možete da izvedete. To može pojačavati anksioznost. Recimo, ne možete da odete do banke i podignete novac, a zabrinuti ste da li će ga biti kad se karantin završi. Vraćajte se u kontakt sa realnošću i zdravim razumom što više, i fokusirajte se na ono što možete da kontrolišete, a to ste vi, vaše misli i vaša osećanja. Prihvatite neizvesnost u kojoj se nalazite, i stvarajte što više malih izvesnosti u svom danu u okviru trenutnih mogućnosti.

LEPOTA – mnogi kažu da će lepota spasiti svet. U moru ružnih vesti stvorite svoju lepotu. Doterajte se, uredite prostor u kojem se nalazite, servirajte lepo hranu koju spremate, pustite lepu muziku, pustite najlepše slike prirode da vam se vrte pred očima, napravite listu najlepših mesta na svetu koja biste želeli da bar jednom vidite, gledajte slike ljudi koje volite, oni su nam uvek lepi. Govorite i mislite lepe reči i misli. Unesite lepotu svuda oko sebe, i lepota će se useliti u vas.

LJUBAV – za mene nema važnije reči od ove. Setite se da ste u izolaciji iz ljubavi. Setite se ljudi koje volite, uradite nešto za njih, makar i tako iz daljine, uvek možete nekoga da nasmejete, obradujete, oraspoložite, ohrabrite, pružite podršku, kažete lepu reč. Možete i za nekoga nešto da organizujete, ako ne može sam, iako ne možete sami to da odradite. Ljubav je aktivna, delatna, nije samo osećanje. Ne zaboravite da volite i sebe, sada vam je najpotrebnije.

MOLITVA – ponekada ništa drugo ne možemo da učinimo za ljude oko nas, a mnogi kažu da je ovo najviše što možemo. Molite se za ljude koji stradaju onako kako umete, svojim rečima, prosto, jednostavno, onome kome možete. Pomislite kolika bi bila snaga svih naših molitvi, ujedinjena! Mogli bismo da promenimo svet, jer molitva bi promenila prvo svakoga od nas!

NOĆ – u vanrednom stanju u državi noću sve utihne. Noć ume da bude teška nekim ljudima koji se boje samoće, smrti, sebe i svojih misli. Čini mi se prirodnim da se noću svako povlači u svoju klet, kako pesnik kaže. Ako uspemo da osmislimo sebi dan, noć će biti ono što i treba da bude, vreme za odmor, mir, relaksaciju, za povlačenje. Dan i noć su jedno, povežite ih.

NJUH – ljudi kažu „imam dobar njuh za to i to“. Za šta vi imate dobar njuh? Koristite ga, vežbajte ga, vidite da nemate možda dobar njuh za još nešto, razvijajte dobar njuh za dobre stvari, naročito za sadržaje sa medija ili interneta kojima ćete se sigurno pojačano izlagati u danima izolacije. Poštujte svoj njuh, i zahvalite mu se. Sigurno vas je u mnogo situacija spasio.

OSEĆANJA – ovih dana ćete osećati razna osećanja povodom situacije. Normalni ste, normalno je. Osećati je sasvim u redu. Normalno je da osećate i anksioznost, bes, zabrinutost, panični strah, uznemirenost, strah, nemoć, beznađe, nelagodnost, i mnoga, mnoga, druga osećanja. Ok je i ako vam se učini da ništa ne osećate, da ste otupeli ili potpuno ravnodušni. Ono što vam savetujem jeste da svoja osećanja registrujete, primećujete, prihvatate, ali da ukoliko neko neprijatno osećanje predugo traje, i ne smenjuje se sa ostalima, ipak potražite pomoć ljudi koji su se ponudili da u ovim trenucima pružaju psihološku podršku.

PLAČ – može se desiti da imate pojačanu potrebu da plačete da li na slike i vesti kojima smo ovih dana izloženi, da li uz muziku, film, knjigu, ili uz sopstvena sećanja ili razmišljanja. Prepustite se plakanju, suze su veoma lekovite i znaju mnogo da pomognu da iskanališemo neka osećanja. Suze su blago kojima se čisti vaša duša i srce oslobađa tereta.

RADOST – kad god vam se ukaže prilika, radujte se. Meni se desilo da primim nekoliko divnih vesti koje su me neizmerno radovale, a da me sustižu sopstvena pitanja poput „kako možeš da se raduješ kad toliko ljudi pati“ ili da osećam nelagodnost da vrisnem od radosti u slušalicu svom prijatelju. Radujte se! Nije zabranjeno. Dozvoljeno je. I ne samo to, potrebno je, lekovito je, životno je, a vi ste živi. Radujte se!

SEX – važna reč. Mnogo je šala bilo na račun toga u kojim mesecima će se uveliko rađati deca začeta sad u karantinu. Čuli ste sigurno i vesti o otključavanju kanala sa sadržajima za odrasle. Realnost pokazuje da neki ljudi imaju pojačanu potrebu za sexom, dok se kod nekih ta potreba smanjuje, ponekad i potpuno. Na stres različito reagujemo, i sve je to potpuno normalno. Pratite sebe i svoje potrebe, ali budite oprezni i razumni štiteći i sebe i druge. Ovaj virus se prenosi I običnim rukovanjem, zato uvedite sve mere opreza.

TELEFON – sprava koja je postala modernom čoveku SVE. U izolaciji telefon takođe ume da bude veoma potreban i bitan. To nam sada JESTE jedini prozor u svet. Ipak, čini mi se, a videćete i sami, osetićete koliko telefon ne može da zameni snagu ljudskog kontakta, dodira, povezanosti sa drugim ljudima. Nadam se da ćete to osetiti, posle mnogo vremena. Ponovo ćete postati sopstveni gospodar, i poželećete da mnogo toga promenite u svom životu. Nemojte baš sve da zaboravite kad se sve ovo jednom završi.

ĆUD – svako ima svoju ćud. To ćete sigurno osetiti u izolaciji, naročito ako ste zatvoreni sa drugima. Koliko možete, razumite svoju ćud, upravljajte njome, i prihvatite tuđu. Razgovarajte kad se otvori prilika sa svojim ukućanima o tome, ali sa ciljem da bolje razumete jedni druge. Ako sebe dobro razumete, umećete i drugome dobro da se objasnite.

U – u stanu, u kući, u sobi, unutra, U SEBI.

FOKUS – sabranost, pozor, ozbiljnost, fokusiranje, smirenost, napregnutost, hladnokrvnost, usredotočenje, prisutnost duha, usredsređenost, usmerenost, sređenost, pribranost, smirenost, uravnoteženost, budnost, pozornost, trezvenost, treznoća, prisebnost, usredotočenost, koncentracija, koncentrisanost, sređenost, pribranost, pomnja

(izvor: https://sr.wiktionary.org/wiki/%D1%84%D0%BE%D0%BA%D1%83%D1%81)

Birajte svoj fokus!

HABITAT – stanište, prebivalište, postojbina, zavičaj, mesto života. Prilagodite se situaciji. Možda ste se zatekli tamo gde nije vaše mesto života, ili zavičaj. Vaš TRENUTNI habitat je to mesto gde jeste. Imajte na umu da je privremeno i učinite šta možete da ga učinite što prijatnijim, a učinite šta možete i da se prilagodite okolnostima. Proći će.

CIVILIZACIJA – važna reč. Ovaj virus nas je podsetio na to da smo civilizacija, da smo svi u istom sosu, da smo svi jedno, da smo zajedno u ovome, da smo nešto veliko i celo. Možda nas je podsetio i na to da smo se udaljili od pojma civilizacije. Mnoge civilizacije su postojale i nestale. Možda smo dobili opomenu. Želimo li da opstanemo ili da nestanemo?!

ČESMA – mesto koje najčešće obilazite. Zahvalimo se svi na vodi koju imamo i na svakoj česmi koju možemo da koristimo.

DŽABE – i kao u Balaševićevoj pesmi „džabe vam novci, moji sinovci“. Džabe novac, moć, skupe stvari, prestiž, elitizam, slava, i sve slično. Pred ovim smo svi isti. Vratimo se pravim vrednostima, evo prilike i za to.

ŠETATI – znam da nedostaje. Biće ponovo. Proleće, više nego išta, mami na šetnju. Čak i u zatvorima ljudi imaju pravo na šetnju, ograničeno, ali je imaju. Šetajte po stanu, po unutrašnjim predelima duše, po svojim mislima, sećanjima, snovima. Šetajte tako za sada, da bismo jednom svi zajedno, šetali ponovo slobodno pod ovim nebom.

Mislite o tome.

Od srca, iz karantina,

Olivera Milutinović

psiholog i psihoterapeut

Odigravanje (acting out)

Ovo je jedan od mojih omiljenih termina. Doduše, moglo bi se reći da mi je tokom života i jedna od češće upražnjavanih aktivnosti. Svakako je raširena pojava psihološkog života. Dakle, nećete se pokajati ako ostanete sa mnom do kraja teksta. Nema čoveka koji ne odigrava. Samo ima mnogo onih koji to ni ne saznaju. Koliko ste hrabri da saznate o čemu se radi?

(slika je preuzeta sa https://coolcleveland.com/2016/10/derek-hess-promotes-mental-health-awareness-with-acting-out-arts-festival/)

Pojam – razjašnjenje

Sam naziv i na srpskom i na engleskom pravi neku poveznicu sa glumom i sa igrom. Ipak, pojava se ne zove gluma, a ne zove se ni igra, iako je vrlo jasno da se nešto igra. Igra se neka davno nerazrešena emocija kao posledica davno nerazrešenog unutrašnjeg konflikta iz davno postavljene scene koja se u nama još nije završila. Započeti komad sa činom ili više činova, koji se ponovo i ponovo igra na daskama naših života. Mi postavljamo komad, mi igramo glavnu ulogu. Pa hajde onda i da vidimo čemu nam sve to služi.

U kompleksnim i komplikovanim odnosima sa nama najznačajnijim ljudima, naročito ako pričamo o prvim godinama života, mnogo toga određuje dalji tok naših života i razvoj naših ličnosti. Ako postavimo našu primarnu porodicu i njene članove na scenu (a ako radimo na sebi pre ili kasnije ćemo to uraditi) moći ćemo da vidimo mnoštvo scenskih zapleta (čitaj: međusobno povezanih i zamršenih relacija i odnosa) koji se kasnije ponavljaju u romanu našeg života. Zaplet tih odnosa postaje naš unutrašnji zaplet, čini našu unutrašnju dinamiku, i izvor je mnogih naših unutršnjih konflikata. Ponavljaju se sve dok ih ne RAZREŠIMO, a to obično znači raspletemo, razmrsimo, i od njih se odvojimo da bismo funkcionisali kao samostalno i nezavisno biće. To znači, konačno preuzmemo punu odgovornost nad svojim životom umesto da nas voze vozovi prošlosti. Da počnemo, onda, da razmrsujemo klupko ovog pojma.

Odigravanje (acting out) podrazumeva prenos unutrašnjeg konflikta, i sa njim povezanih nerazrešenih  neprijatnih osećanja, i ispoljavanje kroz ponašanje tog unutrašnjeg konflikta u situaciji ili odnosu u kojem se sada nalazimo, i slično osećamo. To obično izgleda kao da nam sadašnja situacija ili događaj aktiviraju i naš unutrašnji nerazrešeni konflikt, sa njim povezano neprijatno osećanje, koje teži da se što brže, lakše i jače rastereti u ovim sadašnjim okolnostima. Ovaj proces je nesvestan, i njegova svrha je da se akumulirana psihička energija iz našeg nesevsnog što lakše rastereti, isprazni, a to obično znači da i posledice tog našeg ponašanja mogu da budu neželjene i ne tako prijatne onima koje je naše nesvesno izabralo da se na njima rastereti. 

Kako to može da izgleda u praksi

Zamislite sledeću scenu: dete raste u disfunkcionalnoj porodici u kojoj ostaje uskraćeno za ljubav, pažnju, prihvatanje koje silno želi. U detetu to izaziva veliki strah i nesigurnost. Postoji stalna strepnja koja visi nad glavom deteta i koju dete nema kapaciteta da nosi. Mora nešto da uradi sa njom, da bi preživelo. Isto dete prima neke roditeljske poruke na direktan ili indirektan način šta treba da radi i ispuni da bi bilo voljeno i prihvaćeno. Eto savršene prilike da dete stvori svoju strategiju preživljavanja i radeći nešto svrhovito umanji strepnju, da neizvesnost pokuša da pretvori u izvesnost. Dete zaključuje: „ako ja radim to i to, desiće se to i to“. Dete onda tu i tamo zaista dobije tu silno potrebnu pažnju i ljubav, ali i dalje ne dobije ono što zaista želi – da ga neko voli i poklanja mu pažnju takvom kakvo jeste, bez uslovljavanja. Pošto to ne dobija, dete razvija unutrašnji konflikt: s jedne strane, želi da dobije bezuslovnu ljubav, pažnju i uvažavanje, a sa druge strane nastavlja da igra prvobitno postavljenu scenu, da čini stvari koje se od njega očekuju da bi dobilo nekakvu utešnu nagradu u zamenu za onu bezuslovnu ljubav, pažnju i uvažavanje. Ulazi u začarani krug. Nije svesno šta ga vozi, niti razrešava svoj unutrašnji konflikt.

Kasnije u životu, kad god se nađe ponovo u sličnoj situaciji koja u njemu izaziva isti unutrašnji konflikt – da li da bude ono što jeste, ili da se prikloni zahtevima iz spoljašnje sredine, u osobi se aktiviraju veoma snažna, davno pohranjena i nerazrešena osećanja, nesvesna, koja osobu veoma snažno guraju u ispoljavanje raznih ponašanja i rasterete je od akumuliranog nezadovoljstva i frustracije. Pa se može desiti da neko postane „nemoguć“ u vezi ili na poslu sa stalnim odigravanjima i nesvesnim očekivanjima da ga neko konačno takvog voli i prihvati. Ili će osoba da se ponaša pola-pola: u nekim aspektima svog ponašanja biće poslušna i adaptirana na zahteve, a u nekim drugim aspektima praviže stalno probleme da bi zadovoljila i onu drugu stranu svoje ličnosti, koja je u konfliktu sa prvom. Može biti mnogo različitih varijacija na temu, ali nadam se da je primer razumljiv.

Šta je cilj ovakvih ponavljanja?! Cilj je od početka onaj isti, da osoba konačno dobije ono što od početka želi – da bude voljena i prihvaćena baš onakva kakva jeste. Da li pokušajima da ostvari silna raznorazna, zamišljena ili stvarna očekivanja drugih ljudi, može da dođe do cilja?! Očigledno, ne može. Jer cilj i put do cilja u ovom slučaju nisu usaglašeni. Da bih doživela da me neko voli, prihvata i pokloni mi pažnju baš onakvoj kakva jesam, onda je jedino potrebno – DA BUDEM TO ŠTO JESAM. Da bih to mogla da postignem potrebno je prvo da ODUSTANEM od toga da dobijem „i jare i pare“, odnosno, da rizikujem i da izaberem jednu stranu medalje, ili da budem ono što jesam, pa šta god bude ishod, ili da biram adaptiranost i poslušnost, uzmem utešnu nagradu, ali se onda odreknem svoje autentičnosti. Jednom rečju, potrebno je da sagledam svoj unutrašnji konflikt i razrešim ga na zreo i odgovoran način, umesto da ispucavam njegovu neobrađenu psihičku energiju na nedužne ljude oko sebe.

Dakle, kao što vidite u primeru, neka značajna situacija u životu koja izvire iz nama značajnog odnosa, koja postane izvor našeg unutrašnjeg konflikta, a u kojoj smo osećali bolna i neprijatna osećanja i nismo ih odbolovali, završili, shvatili, proživeli do kraja, ostaje da živi u prostoru našeg nesvesnog kao mala pohranjena mina na nemapiranom minskom polju. Život nam donese osobu ili situaciju koja nagazi na baš tu istu minu, jer ima sve iste elemente prvobitnog odnosa, i aktivira isti konflikt i sa njim povezanu gomilu nerazrešenih osećanja iz prošlosti u sadašnjoj situaciji. Pošto osećanja nose snažnu potencijalnu energiju, koja je pohranjena u našem nesvesnom, ona nas teraju na akciju, rasterećenja radi, i čine, što bih ja rekla, da serviramo nekom ni krivom ni dužnom tuđu porciju.

Kako da nesvesno postane svesno?

Kako ja primećujem svoja odigravanja? Prvo mi se nakon neke situacije koju sam upravo doživela obično pojavi nekakva generalizovana, nejasna, neprijatnost. Znači, desi mi se, na primer, neki razgovor, on se završi, a u meni tinja neka nejasna i prilično neizdiferencirana neprijatnost. Onda ona polako počinje da se pretvara u neko konkretno osećanje koje raste i sve više me obuzima, i odjednom mi se vrte po glavi neke rečenice koje kao da nisam odmah čula, pa premotavam taj razgovor, okupira mi svu pažnju, a neprijatna osećanja se sve više razvijaju, preplavljuju me, i teraju me na nekakvu iracionalnu akciju, koja bi trebalo da me „isprazni“. Ovakva stanja obično stavrno izgledaju kako nekakav „neizdrž“, kao neki snažni unutrašnji poriv na pražnjenje, bilo na to da se svađamo, svetimo, vičemo, i tome slično. E, ako uspem da zastanem u bilo kom trenutku pre pražnjenja i da počnem da tragam unazad za tim kad sam se sve u životu tako osećala, i gde je početak, onda imam dobru šansu da „ne odigram do kraja“ i da jedan nezavršeni posao završim – obradom svojih osećanja i nalaženjem izvora svog konflikta. Ovo najčešće u početku učimo da radimo sa svojim terapeutom, ali vremenom ovladamo procesom, i sve češće, možemo i sami.

Za kraj, odakle da počnemo?

Osećanje koje nije u punoj snazi proživljeno, koje nismo razumeli, obradili, spakovali, očistili, jednom rečju razrešili, ostaje da tinja u našem nesvesnom kao potencijalna energija koja kao takva ima snagu da se u odgovarajućim okolnostima ponovo aktivira i pokrene nas na istu vrstu akcije kao u prvobitnom iskustvu. Otuda one neke situacije u kojima kažemo „ne znam šta mi je bilo“, „bilo je jače od mene“, „kao da me nešto zaposelo“, i tome slično. Takve situacije zapravo mogu da budu odlična prilika da konačno završimo prvobitno postavljenu scenu, razumemo šta se to u nama dešava, odakle to dolazi, čemu nam služi, i da KONAČNO razrešimo davno nastali unutrašnji sukob između naših unutrašnjih želja, potreba, motiva.

Da bismo to mogli, čini mi se da je jedan od prvih koraka taj da preuzmemo odgovornost nad sopstvenim osećanjima, te da u situacijama u kojima nas „zaposedaju“ nedovršeni poslovi odranije, zastanemo i prvo obradimo sopstvena osećanja, a tek onda krenemo u akciju. To možemo da uradimo svaki put kad naša uzburkana osećanja deluju nekako neprimereno realnoj situaciji, kao da tu ima još nečega, kada nas magla i bura preplavljujućih emocija toliko zapljuskuje sa svih strana da čak i gubimo kontakt sa realnom situacijom, i bijemo neke stare bitke.
Ovaj posao nije lak, i ume da bude i bolan i neprijatan. Međutim, da bismo ovladali sobom i postali razborita, zrela i slobodna bića, taj posao je neophodan.

Zato, razmislite, ima li situacija u vašoj sadašnjosti u kojima bi se moglo reći da vam neko ili nešto pritiska neku nevidljivu dugmad, zbog čega lako upadate u iracionalne i teško objašnjive sebi poduhvate?! Ako ima, odlično! Eto vam najbrže prve pomoći da krenete u odmotavanje klupka koje se negde davno, davno zamrsilo, klupka vašeg života.

Mislite o tome,
Olivera Milutinović

SKRIVENI IZAZOVI VITKOSTI – Intervju za blog ISKRENO O GOJAZNOSTI

Originalni tekst možete pronaći ako kliknete ovde.

Život se, sa svakim dobijenim suvišnim kilogramom, usporava i „izmiče“ onima koji nose njihov teret. Neretko se same gojazne osobe, pritisnute raznim realnim il umišljenim problemima, lišavaju življenja punim intenzitetom. Ostaju u „zoni komfora“, u kojoj se osećaju bezbedno i zaštićeno, u kojoj nema izazova. Olivera Milutinović, diplomirani psiholog, podstiče svoje klijente da se zapitaju da li, u tome što su gojazni, pronalaze benefite koje ih sprečavaju da smršaju. U okviru OLI psihodinamskog integrativnog pravca, Olivera je stekla zvanje OLI psihoterapeuta, trenutno ima status psihoterapeuta pod supervizijom. U okviru istog terapijskog modaliteta stekla je zvanje trenera emocionalnih kompetencija. Poseduje sertifikat za samostalni rad sa ALFA (Άλφα – analiza ličnosti, fantazija i asocijacija) i KEG (Keys to Emotional growth) karticama ― projektivnim psihoterapijskim tehnikama. Pored navedenog, završila je i edukaciju za EMDR psihoterapeuta, i specijalizovala se za rad sa klijentima sa traumama. Olivera poseduje višegodišnje iskustvo u individualnom savetodavnom radu, a kreirala je i održala brojne radionice sa grupama dece, kao i sa grupama odraslih. Bavi se rešavanjem različitih psiholoških poteškoća i pomaže klijentima da prevaziđu lične, životne ili partnerske krize. Ukoliko neko želi da je kontaktira, može to da učini putem maila: olivera.milutinovic@psihokret.com.

U psihoterapiji se svakom klijentu prilazi individualno. Da li postoji nešto što je zajedničko svim osobama koje imaju problema sa suvišnim kilogramima?

Odlično pitanje, teško za odgovor i veoma sam se zamislila nad njim. Ja negujem individualni pristup svakom klijentu, ali bih ipak rekla da postoji nešto zajedničko – svaka osoba koja zbog toga dođe na psihoterapiju uverena je da je ono što želi to da skine višak kilograma. Obično zbog silnih pokušaja bez trajnih rezultata osoba se oseća nemoćno, često sa tendencijom da razloge neuspeha traži spolja, u nekim drugim faktorima, a ne razmatra sopstvenu želju da smrša. Intervencija koju često napravim ume da izazove veliki otpor u startu, kao i šok kod klijenta, a može često veoma brzo da da velike rezultate, jeste promena perspektive. „Hajde da za početak razmotrimo zašto Vi NE ŽELITE da smršate i ŽELITE DA ZADRŽITE svoje kilograme?!“ Kada se promeni fokus sa toga šta sve osoba pokušava da uradi i ne uspeva da smrša, na to šta sve uspešno radi da bi zadržala svoje kilograme, osobi se odmah povrati osećaj moći i pojača svest o sopstvenoj odgovornosti.

Gojazne osobe često čekaju na neki kalendarski ili astrološki fenomen, da bi započele dijetu. Kada je pravi trenutak za istu?

Pravi trenutak za dijetu je onaj u kojem je osoba potpuno spremna da preuzme svu odgovornost za situaciju u kojoj se nalazi, onda nema potrebe da se vezuje za bilo kakve fenomene spolja i da osećaj kontrole nad sobom vezuje za spoljne faktore. Tada će na potpuno drugačiji način pristupiti i nalaženju pravih načina da dođe do cilja, odgovorno (medicinski, emocionalno, motivaciono, psihološki), planski i strpljivo, sa orijentacijom na dugoročnu dobrobit za sebe.

Za započinjanje dijete, ili istrajavanje u njoj, je potrebno imati volju. Šta je volja, po definiciji, i kako se ona stiče?

Volja je sposobnost ulaganja kontinuiranih napora u ostvarivanje razvojnih ciljeva, sposobnost osobe da se razvija u samostalnu individuu. To je duboka, unutrašnja usmerenost (intencionalnost) ka cilju, ka promeni. Razvijena sposobnost manifestuje se u psihološkom dostizanju kreativne dobrobiti na tri razvojna nivoa:

1. Nivo dobrovoljnog prihvatanja obaveza – osoba prihvata ono što je ranije doživljavala kao prinudu.

2. Kreativna faza odnosi se na to da je osoba voljna da radi ono što sama hoće (ostvarivanje sopstvenih ciljeva). Osoba ima kapacitet da podrži ideale koje je sama kreirala. Kreativna volja je samosvrhovita bez dominacije nad drugima.

3. Transpersonalna volja – potreba koja se pojavljuje nakon sticanja identiteta, težnjom za proširenjem identiteta na druge, na opšte dobro, na ulaganje u nešto što je veće od nas samih.

Volja kao sposobnost stiče se od druge, treće godine života, a razvija celog života VEŽBANJEM. Volja je kao mišić, vežbamo je postavljanjem ciljeva i kontinuiranim ulaganjem napora da ih ostvarimo. U tom procesu, ukoliko postoje problemi u razvijenosti volje, počinjemo od manjih ciljeva i idemo ka većim. U okviru naše teme, ne postavljamo cilj da skinemo 20 kg i to preko noći, ako je naša procena da toliko želimo da skinemo, nego za početak postavimo cilj da skinemo 1kg, i to za mesec dana. Za dve godine naš cilj neosetno možemo da postignemo, bez mnogo muke. Dakle, i strpljenje je nešto što nam je potrebno da razvijamo, jer je ugrađeno u volju.

Na planu razvojnih nivoa, gore pomenutih, to izgleda ovako:

1. Osoba VOLJNO radi na dostizanju cilja da smrša i ne oseća prinudu da to postigne.

2. Osoba postavlja SVOJE ciljeve, a ne društveno poželjne ili prihvatljive. Nije ni potrebno ni poželjno da svi budemo Barbike. Lepotu sveta i čine sve njegove različitosti.

3. Na najvišem razvojnom nivou moguće je dostići i svest o tome da nam je telo, kao i zdravlje, dato na dar, i da smo pozvani da i mi nečim na taj dar uzvratimo.

Na koji način je najbolje pružiti podršku osobi, koja se nalazi u procesu mršavljenja?

Ono što često najviše nedostaje osobama koje se dugo i neuspešno bore sa pokušajima da smršaju jeste ljubav prema sebi, razumevanje sebe, podrška sebi, prihvatanje neuspeha. Osobe sa viškom kilograma često su oprhvane osećajem krivice, osećanjem nemoći, nedovoljne vrednosti, osećanjem sopstvene neuspešnosti. Terapeut je onda tu da voli osobu onda kada to sama nije u stanju, i dok to ne nauči – onda kada ne uspeva da napreduje ka cilju.

U Vašoj radnoj biografiji stoji da radite na rešavanju poteškoća sa emocionalnim prejedanjem. Šta se nalazi u osnovi ove poteškoće i kako se ona prevazilazi?

Kada emocionalnu glad težimo da zadovoljimo hranom, onda se to naziva emocionalnim jedenjem, sklonošću da onda kada nismo fiziološki gladni posežemo za hranom (najčešće određenim vrstama „utešne hrane“ – čokoladama, grickalicama, kombinacijom slatkih i masnih proizvoda) čime:

1. Privremeno i nefunkcionalno popunjavamo emocionalnu prazninu koju osećamo;

2. Zatrpavamo svoja neprijatna osećanja sa kojima ne umemo da se izborimo i radije ne bismo da ih osećamo;

3. Prividno i opet kratkotrajno se punimo prijatnim emocijama koje nam nedostaju i koje ne umemo sebi da obezbedimo na ispravan način. Kao i kod većine drugih poteškoća sa kojima osobe dolaze na psihoterapiju, radimo na emocijama osobe, osvešćivanju emocija, prihvatanju emocija, neutralizaciji (razvijanju sposobnosti da umirimo sopstvene emocije) i mentalizaciji (razvijanju sposobnosti da dubinski razumemo sve svoje emocije, stanja i procese, i upravljamo sobom, a ne oni nama).

U čemu se ogleda zdrav odnos prema sopstvenom telu?

Prvenstveno u ljubavi prema istom, a ljubav podrazumeva brigu o dobrobiti tog tela, dugoročno i suštinski. Naravno da je estetika nešto na šta većina ljudi prvenstveno pomisli kad pričamo o odnosu prema sopstvenom telu, ali mi se čini da je zdravlje ipak prioritetnije na listi kad se suštinski pozabavimo ovom temom. Naravno, sistem vrednosti je opet individualan i tu se ne treba mešati, ali ako krenemo od činjenice da hrana, neophodna kao izvor života, može i da nas ubije, polako i neprimetno, onda se prioriteti jasnije poslože. Pored toga, važno je razvijati ljubav prema sopstvenom telu u svim aspektima (ne uslovljavati ljubav estetikom), i svim trenucima, i onda kad bolujemo, i kad nam služi, a naročito kad zanemoća i kad ga je potrebno osnažiti ili lečiti.

Većina gojaznih osoba ne voli svoja tela. Da li ljubav prema telu može da se nauči?

Mislim da sam delimično odgovorila na ovo pitanje iznad. Da, može se naučiti, ljubav je veština, umeće, i može se naučiti i razvijati praktikovanjem.

Naša tela imaju svoj sopstveni jezik, kojim nam se obraćaju i izražavaju ono što im je potrebno. Kako da ga razumemo?

Stupanjem u kontakt sa svojim emocijama. To se uči, celog života. Ljudi su veoma kompleksna, i prebogata bića.

Kada je mršavljenje u pitanju, da li bi fokus trebalo da bude na samom procesu, ili na cilju?

Ciljeve bi bilo dobro razbiti na manje, kao što sam rekla, a fokus bi onda bilo dobro držati na prvom sledećem malom cilju, kao na planu njegovog dostizanja. Ono što je veoma važno jeste i držanje u svesti šire slike, dakle, ne fokusirati se pojedinačno na cilj po principu uspeh/neuspeh, sve ili ništa. Mnogo je važno održavati unutrašnju povezanost sa sobom, sa svim svojim postignućima u životu, sa celokupnom slikom sopstvenog napretka, sa svim svojim resursima, a to možemo samo onda kada i svoje poraze i neuspehe vidimo i prihvatamo kao deo jedne šire slike, jednog velikog mozaika sopstvenog napredovanja.

Sticanje vitke figure donosi sa sobom nove životne izazove. Koliko strah od istih udaljava jednu osobu od namere da smrša?

Ovo je moguće tema za jedan poseban članak, veoma bogata tema. U psihoterapijskom radu sa osobama koje žele da smršaju, ova tema je veoma važan deo procesa i tu leže i mnogi razlozi neuspeha. Dok osoba ne osvesti šta ŽELI DA IZBEGNE ZADRŽAVANJEM KILOGRAMA, male su šanse i da ih se oslobodi.

Autor intervjua: Slavica Ivaniš

Kako izaći iz začaranog kruga traume (moje EMDR iskustvo)

Mesecima se spremam za ovaj tekst. Znam i zašto, biće mnogo ličan. Ranije mi je bilo lakše da pišem o ličnim iskustvima. To mi je služilo u katarzičke svrhe često, i pomagalo da mnogo toga i sama kroz pisanje obradim. Što bi mi psiholozi rekli, tako sam obavljala mentalizaciju. A sada želim ono već obrađeno da serviram ukusno, zdravo, prijemčivo, hranljivo i korisno svima koji budu čitali. Osećam se spremno.

Dete sa traumom 

Psihološka trauma se najčešće određuje kao događaj izvan uobičajenog ljudskog iskustva, a koji predstavlja pretnju za vlastiti život. Traumatski događaj isključuje uobičajene sisteme reagovanja, a ljudi koji ga dožive gube osećaj kontrole, povezanosti i smisla, osećaju intenzivan strah i bespomoćnost. Ova definicija obuhvata sve ljude.

A šta je sa malim ljudima, sa decom?

Razmislite malo o tome da ljudske bebe dolaze na svet kao najbespomoćnija bića od svih živih bića na zemlji, i da bez adekvatne brige o njima ne mogu da prežive. A sad pogledajte gornju definiciju. Da bi nešto na bebu ili malo dete delovalo kao trauma, to ne mora ni blizu da ima karakteristike onoga što mi odrasli percipiramo kao traumu. To mogu da budu ugašene i depresivne oči moje majke koje na moj poziv iz kolevke meni vraćaju prazninu i ogromnu tugu. Može da bude i nedolazak bilo koga nad tu istu kolevku. Mogu da budu i telo, oči, lice, glas i čitava pojava majke koja je preplavljena strahom. A ja sam potpuno bespomoćna beba koja ne postoji samostalno još uvek i koja obrise svog prvog JA stiče ogledanjem u mami, i u maminom odnosu prema mojim potrebama. I dok se u meni još uvek bore Eros i Tanatos, nagon života i nagon smrti, šta mislite, osećam li strah i koliko je on veliki dok se ogledam u slomljenom ogledalu sa strašnim i teško razumljivim porukama?! Koliko se sigurno i bezbedno osećam dok je moje tlo pod nogama trusno i potresno, puno pukotina i vulkana?!

Nadam se da imate sliku sveta iz te kolevke. A dete nekako nastavlja da živi, i svet oko tog deteta se širi. I drugi ljudi postoje u tom svetu. Roditelji, ljudi koji imaju svoj odnos nezavisno od bebe. No, taj odnos boji bebin svet, to je njegova klima, atmosfera, njegovo nebo. Pogledajte očima deteta čije je nebo stalno olujno, mračno, tmurno, često seva i grmi, dok dete stoji samo samcijato na jednom ledenom polju, i nema ka kome da potrči.

Ovo je samo nekoliko mogućih slika, možemo da ih razvijamo u nedogled. Glavno iskustvo deteta sa traumom je da to dete u svom strahu nije imalo prema kome da potrči. A preživelo je. Preživelo je tako što je razvilo milion malih i velikih mehanizama, u to vreme veoma korisnih. Ti mehanizmi tada su služili samo tome da dete preživi, a onda se vremenom pretvorili u simptome. Ono se nikada neće osećati sigurno, bezbedno i puno poverenja u svojoj koži i svom životu, osim ako ne smogne snage da jednog dana uđe ponovo u onaj mračni i strašni prostor iz prethodnih odeljaka.

Trauma se prenosi transgeneracijski, dete sa traumom postaje odrasli sa simptomima i odrasli koji svojoj deci nanovo stvara traumu. Transgeneracijski prenos se prekida kada neko konačno reši da se pozabavi sobom (a ne drugima) i dođe na psihoterapiju (ja za neke druge uspešne metode ne znam). Koliko je to veliki, ogroman zadatak i poduhvat znaju samo oni koji su taj korak napravili, jer to je KORAK direktno i ponovo u TRAUMU. Tamo su svi naši tamničari, ali tamo je i oslobođenje. Mnogo boli i mnogo zahteva, ali osim što oslobađa jedan život, oslobađa i generacije koje dolaze. I stvaramo bolji svet, onoliko koliko je do nas.

(knjigu o deci sa traumom odnosno dezorganizovanom obrascu afektivne vezanosti možete da naručite ovde)

Moja priča

Ja se živo sećam svog detinjstva, oduvek. Bilo je tu i divnih i strašnih stvari i događaja. Mislila sam da to tako izgleda. Veoma rano sam počela mnogo da razmišljam o ljudima i svetu oko sebe, da pokušavam da sve razumem. Bila sam dete sa glavom odrasle osobe, veoma rano. Da me neko pita šta je bilo sa mojim emocijama, ne bih znala da kažem. Sećam se priča da sam imala strahove, fobije. I sećam se mnogo raznih događaja živo i sa svim detaljima. I sve to živi u mojoj glavi. Uznemirivalo bi me kad o tome pričam, a mnogo sam pričala i delila sa drugima svoja sećanja, i razvijala sam razne pretpostavke kako sam se kao to dete osećala. A ja, kako sam odrastala, uglavnom sam najviše i najčešće osećala anksioznost, i povremeno depresivno raspoloženje. Priča ili pisanje o ovim mojim živim sećanjima prijali bi mi, rasterećivali me. Otprilike sa 20 godina prvi put sam otišla na psihoterapiju, tad sam već studirala psihologiju, i igrom slučaja baš naiđem na geštalt psihoterapeuta. Kaže meni moja terapeutkinja da pričamo o tome šta se u meni dešava sada i ovde, ne analiziramo prošlost. Pomislih u sebi da mi baš to i treba. I prijalo mi je, i bilo mi je korisno. No, ono nešto u meni, crno, masno i teško, još uvek je bilo tu. Nismo ga ni dotakle, samo smo ga na jednoj seansi opisale, sećam se koliko sam se opirala i plašila da to uradim. Sad sve svoje procese rada na sebi vidim kao obrade sloja po sloja, koji su išli nekim svojim prirodnim tokom, sve u svoje vreme, i svi su me zajedno vodili ka istom cilju. Sada znam da slojevi ne mogu da se preskaču, „ljuštimo“ jedan po jedan, kako smo za koji spremni. Slično je kao kad skidate neku krastu od rane.

I tako, kroz život, sa raznim pauzama išla sam i na druge vrste terapija. Šta mislite, koju vrstu psihoterapije najviše voli osoba koja živi u glavi? Analitičku, naravno. Tu sam bila svoj na svome. I REBT mi je prijao mnogo, tu mi je sve bilo logično. Probala sam i telesnu psihoterapiju, u nadi da ću konačno da izađem iz glave. Međutim, i tamo sam previše pričala, objašnjavala, razmišljala, analizirala. A za sve to vreme dešavao se moj život sa svojim burama, usponima i padovima, burnim studiranjem, dramatičnim ljubavima, burnim poslovima, i ja u vrtlozima tog života razmišljam li razmišljam. Dođoh do edukacije za psihoterapeuta, i u tim godinama učenja, rada na sebi, života, kockice su mi se sve više slagale. Moja priča bila mi je jasna. Ko sam, odakle sam, zašto sam, kako sam, sve je bilo jasno. Meni, u glavi. I onda kad sam mislila da sam sve shvatila i da sam spremna za oslobođenje, desilo se iskustvo mog života, NOVA VELIKA TRAUMA. Desilo se da sam se, usled sklopa kumulativnih a ugrožavajućih okolnosti u tom životnom trenutku, potpuno RETRAUMATIZOVALA, dakle, ušla sam u osećanje, stanje i doživljaj sebe iz ranog perioda, iz rane traume. Nisam to znala dok se dešavalo, a trajalo je mesecima. Razvila sam toliko intenzivno i prolongirano anksiozno stanje da sam se pitala da li ću preživeti!

Preživela sam tako što sam napravila rez, veliki rez, i prošla kroz svoj strah. Uradila sam ono čega sam se najviše plašila, otkačila se i odvezala od svega, i odlučila da napravim najveći i najrizičniji korak u samostalnost i odgovornost u svom životu. To mi je donelo prvo intenzivno osećanje slobode u mom životu jedne noći u 3h, i tada je počeo moj život odrasle osobe. Prve dve godine bile su teške, morala sam da saniram posledice svega što sam doživela, i počela sam da se bavim svojim emocijama, više nego ikad pre. Živela sam u priličnoj izolaciji. Posao mi je bio lek i utočište i oslonac. Isceljivala sam se, odmorila, umirila, staložila, stabilizovala. Ozdravila sam. I nisam znala šta ću dalje i kako da izađem iz sigurnosti izolacije koja mi je obezbeđivala mir.
Učenik je bio spreman… i pojavio se učitelj. Desilo se da se prijavim na jednodnevnu edukaciju „Dete sa traumom“. Tada sam stvarno i na svim nivoima svoje svesnosti srela svoje Unutrašnje dete, i tada sam saznala za EMDR terapiju.

EMDR terapija – moje iskustvo

Sve ono što sam čula tog dana o deci sa traumom bilo je kao razrešenje i konačna spoznaja sebe do srži, i bilo je za mene kao presuda. Treba se pomiriti sa istinom koja ti se ne dopada i prihvatiti je, nije to lako. Padali su mi na pamet izrazi poput „roba s greškom“, „zauvek oštećen“ ili „obeležen za sva vremena“. Priznajem, bila sam uznemirena. Na edukaciji je bila i koleginica koja radi EMDR tehniku i prilično je pričala o tome koliko je EMDR tehnika efikasna u radu sa osobama sa traumom. Koliko sam samo bila sumnjičava! Želela sam da joj verujem, ali nisam joj verovala nijednu reč! Svašta sam pomišljala, da je to prodavanje magle, priča o čarobnom štapiću, šarena laža, neka alternativna zabluda. U meni su se borila dva glasa, jedan nepoverljivi i kritikujući i drugi koji je silno želeo da proba i koji je još uvek verovao u moć ljudskog isceljenja! Srećna sam što je drugi prevladao!

Na prvoj seansi sam se već silno razočarala jer sam saznala da moramo da obavimo pripreme i da ne možemo odmah da krenemo u EMDR protokol. Sve više sam sumnjala, plus sam se osećala isfrustrirano što ne mogu odmah da saznam sve! Posle nedelju dana desilo se. Izabrale smo moju najveću razvojnu traumu, iz 6. godine života, koju sam ne jednom obrađivala na raznim terapijama. I tada se za mene desilo čudo! Potpuno svesna i potpuno prisutna ja sam ponovo bila to dete, ne u glavi, stvarno sam bila to dete i ponovo proživela sva svoja osećanja iz tog događaja! Koliko sam samo plakala! Pa ja mogu da plačem na terapiji, pa ja mogu da osećam ono o čemu pričamo, pa ja sam imala toliko uvida samo na jednoj seansi!

I tako je krenulo, nedelju po nedelju, seansa po seansa, obrada po obrada, uvid po uvid, i meseci i meseci tugovanja, pravog, stvarnog, iskonskog. I samo se jednog dana neosetno i lagano moja realnost promenila, odnosno, moj doživljaj i moje osećanje iste. To se desilo negde oko petog/šestog meseca moje terapije. Mogu da kažem da se od tada osećam kao da sam postala JA konačno, prava, autentična ja, odblokirana, oslobođena, radosna, puna života, željna da živim, nesputana, i zahvalna, do neba!

Kako to radi EMDR terapija?!

U međuvremenu odlučila sam da upišem edukaciju za EMDR terapiju jer sam želela da svojim klijentima ponudim i to, naročito posle mog tako sjajnog iskustva! Želela sam da što više ljudi čuje za EMDR, svima sam pričala o tome, i pričam i dalje!

EMDR tehnika je relativno mlada i nestandardna, drugačija od klasičnih psihoterapijskih tehnika. Suština cele priče je da terapeut pored razgovora sa klijentom, posebnim načinom stimuliše klijentove brze pokrete očima koji klijentov mozak, odnosno, talase u njemu, uvode u stanje slično REM fazi tokom spavanja. Taj proces pomaže tome da se potisnuti i blokirani traumatski sadržaji odblokiraju, da informacija čije je kretanje bilo prekinuto ipak stigne do kore klijentovog velikog mozga, i da klijentov mozak isprocesuira, obradi traumatsko iskustvo do kraja!

Dragi moji ljudi, ljudski mozak je savršen, on je tako stvoren da ima moć obrade ljudskih iskustava tako da se informacije i iskustvo iskoriste na najadaptivniji za osobu način. Tokom traume taj proces se prekida i mozak biva sprečen da obavi svoj posao do kraja. EMDR tehnika pomaže mozgu da reprocesira traumatsko iskustvo do kraja i osoba se konačno oslobađa uznemirenosti.

Više o samoj metodi pročitajte OVDE.

Što se mene tiče, ja sam svoj Sveti Gral otkrila. Psihoterapija je uvek bila moj izbor da menjam sebe na bolje, a postala je i moj poziv, tako da u istome pomažem i drugima da se menjaju. Otkriće EMDR tehnike za mene je najveće do sada čudo mog života! To je istovremeno i otkriće savršenstva ljudskog bića, ljudske psihe, ljudskog mozga, i delimično i odgovor na misteriju kako to da mi preživimo traume i Traume naših života. Zahvalna sam beskonačno svakom svom životnom iskustvu, svakom proživljenom trenu koji me je sada doveo ovde gde sam!

TRAUMA NIJE TVOJ IZBOR 

Šta je plod dugogodišnjeg rada na onome što te je zadesilo kad si bio malo, bespomoćno i nemoćno biće a pukim slučajno podeljenim lošim kartama doživljavao si traumatska iskustva?!

Onoga dana kada spoznaš da ti NISI BIO ŽRTVA, nego HEROJ SVOG ŽIVOTA, toga dana je tvoj život stvarno počeo. Počeo je suštinskom promenom scenarija koji živiš. Kuknjava i sažaljenje nad svim što te je zadesilo tada držali su te u poziciji žrtve svakog tvog sada. Pogled na moćnike pred kojima ne možeš da uradiš ništa da bi se odbranio, takođe te je držala u poziciji žrtve koja više ne ume da koristi svoje moći.

A onda, jednog svetlog dana, tvoj pogled prvi put ugleda nešto drugo. Ugledaš da si preživeo, da si dobro, da si bezbedan, da imaš moć, snagu, volju, da imaš svoj život, ipak, uprkos svemu. Promena pogleda na to KOLIKO SI SE IZDIGAO NAD ONIM ŠTO TE JE ZADESILO, KOLIKO SI BIO ŽILAV DA PREŽIVIŠ I UPRKOS LOŠIM KARTAMA URADIŠ NEŠTO SA SVOJIM ŽIVOTOM, e to je dolazak na poziciju aktera, stvaraoca, preživelog, jakog, snažnog, žilavog i istovremeno ranjivog bića.

To si ti. Ranjeno biće koje je toliko snažno da je svojim trudom iscelilo svoje rane. Sada si konačno vlasnik svog života i želim ti da odeš i da uživaš u njemu svim onim što jesi!

Mi smo stvoreni da preživimo i stvoreni smo da živimo! I zato, ako te bilo šta u tebi ometa u tome da živiš svoje pune kapacitete svojim punim plućima, ne razmišljaj, dođi da iskusiš svoje ponovno rođenje i oslobođenje.

Mislite o tome, sumnjajte, ne verujte, ali pre svega, PROBAJTE!

Olivera Milutinović

Narcise moj…

Vidim, želiš da me fasciniraš. Počelo je tako neprimetno, gotovo nečujno, samo se u nekakvu čistu sliku i ton, kao i tvoju nameru da sve izbistriš i da konačno stigneš do onog ogledala u kojem ćeš moći potpuno jasno da vidiš sebe, šuškajući uvukla jedna senka. Nisi je primetio, pustio si je da sklizne. Nisam je primetila ni ja. Nisam čak ni primetila povećanu prijatnost koja se kao kakva nevidljiva zmija opasača laganim zmijskim obavijanjem polako rasprostirala svuda oko mene. I evo nas sad, licem u lice, stojimo u potpuno nepreglednoj magli međusobnih fantazija koje su se toliko uskomešale i isprepletale sa realnošću da postaje upitno ko će to sve rasplesti. Plešu.

Vidim, želiš da me fasciniraš. Priznajem, želim i ja tebe da fasciniram, od prvog trenutka. Tek sada znam. Zato me je toliko plašio odraz u ogledalu tvog bića. Ta rupa od praznine zjapi u meni oduvek. O, kako je prazna, šuplja, hladna, mračna, kao kakva pusta podrumska sala koja služi samo tome da huči i odjekuje bolno celom istinom svoje praznine. Čime bih i mogla da je ispunim?! Samo fascinacijom, kakvom velikom, ogromnom, šarenolažnom slikom i tonom, prepunom najšarenijih balona od ružičaste sapunice.
Fascinacija – kakva ohola i tašta reč. I kakva nasušna potreba. I naš nevidljivi nepisani i nesvesni ugovor: „Biću tvoja fascinacija, tačno znam šta ti treba, znam jer i ja isto osećam. Ti budi moja, daj mi, molim te, ne, ne molim te, zahtevam, daj mi onu koja meni treba. Možeš ti to, budi dobra devojčica. Daj mi moju moć. Ti mi je daj.“
Svaki put je to nekako tako. Poznata mi je ova igra senki i prizraka. Poznata mi je ova topla i vibrirajuća lopta koja mi se već uveliko vrti utrobom. Najpoznatija mi je ova gladna i proždrljiva čežnjiva slutnja da konačno imam svoj plen i da će on utoliti zauvek ovu zjapeću gladnu prazninu ništavila u meni.
Ova igra je ipak drugačija. Ova igra ima snagu istine, postoji element više. Zove se svest. Samo svest može da razazna igru i da rasplete polako, nit po nit, stvarnost i fantaziju. Samo snažna svest to može, ona koja je potpuno jasno videla svoju prazninu i svoju slabost i ne beži od nje.
Kažeš da nije tačno, da sam sve izmislila. Kako samo lepo negiraš dok istovremeno pleteš tim čarobnim nitima po okovima moje duše. Ono što me je i omelo i opilo da bi i došlo dovde, to je moja želja, a ne ti. Nisam je na vreme primetila. O, kako mi prija tvoja fascinacija, na onaj poznati najdraži način. I nikad me u životu nije više plašila. Ovo je prvi put da želim da joj se oduprem. Mislim da mogu, umeću, znaću, imam viši cilj. Viši cilj za oboje.

Pokušavaš da mi izmakneš, približavaš se i udaljavaš, uživaš kao kakav moćnik u mojoj slabosti dok me gledaš tako uplašenu i neveštu kako vodim ovu borbu prvi put. Borbu za život. Borbu za istinu i stvarnost.
Istina je samo jedna. Dok mi svim mogućim kanalima šalješ milione šljaštećih najbajkovitijih fantazija koje želiš da mi ubrizgaš u krvotok i opčiniš me zauvek da postanem samo tvoja, osećam se kao objekat. Osećam se kao stvar. Želiš da poseduješ tu dragocenost koja postoji ispred tebe, a oboje znamo da od momenta osvajanja poseda, svaka dragocenost više ne postoji. Tog trenutka neminovan je strašni pad u izobličenost one ništavne praznine odakle smo i krenuli.
Hajde onda da probamo drugačije ovaj ples. Ti sad to ne znaš, i nemoj ni da znaš. Imamo pomoćnika, učitelja plesa, tu je, sa strane. Zove se Istina, ja sam ga pozvala i pozivaću ga i dalje. On nam je potreban. Ako Istina bude sa nama u našim susretima, imamo šansu. Ja imam šansu. Tebe ne mogu da spašavam. Ako budeš želeo, spasićeš se sam.
Moja šansa je da odustanem od potrebe da te fasciniram. Tako silno želim da ti budem posebna, toliko da me to baca u vrtloge senovitih muka, ali želim i da mogu da se tome oduprem. Da stanem ispred tebe kao ogoljeni prosjak, kao bednik koji je ništa, prizemni neznalica.

Mogu li da poništim sve svoje narcističke želje?! Mogu li da se poništim do nepostojanja?! Mogu li da postanem samo instrument u službi Istine i Dobra?! Može li ovo budno oko u meni da pobedi sve ove kovitlace ovolikih želja?!
Mogu li da pobedim sebe da bih stvarno ja sela ispred tebe?!

Ne znam, ali daću sve od sebe.

Olivera Milutinović

images

Generacijski jaz i provođenje praznika

Ovo su moji odgovori na pitanja novinarke Kristine Malešević za Večernje novosti 26.12.2018.

20181226_220634

1. Koliko penzionerima znači da tokom velikih praznika ne budu sami, posebno kada je reč o velikim praznicima?
Rekla bih da je to individualno pitanje za svakog penzionera ili penzionerku ponaosob. Prvenstveno, to zavisi od toga kakav su život vodili, koliko su pažnje inače u životu posvećivali odnosima sa drugima, zatim, na kojem mestu su im se odnosi sa drugima nalazili na listi prioriteta, koliko su dece imali, kakve su odnose sa njima uspostavili, ali i uspeli da te odnose održe kada su deca odrasla. Pored toga važno je i da li su i kako negovali prijateljstva, da li su im prijatelji živi, a nije zanemarljivo ni to koliko su trenutno vitalni, aktivni, pokretni, kako ih zdravlje služi, I kakav im je trenutno kvalitet života. Treba imati na umu da današnji penzioneri pripadaju generacijama koje su mladost, a mnogi i zrelo doba provodili u nekim malo drugačijim vremenima, kada se malo opuštenije živelo, manje radilo, imalo se više vremena za druženje, prijateljstva, zabavu, putovanja. Današnji tempo života je potpuno drugačiji i umnogome otežava uzajamno razumevanje među generacijama, naročito po pitanju redovnosti viđanja I posećivanja.
Ono što je ipak zajednički svim ljudima jeste urođena ljudska potreba za povezivanjem, za drugim ljudima, za bliskošću, za pripadanjem, I može se reći da je ova potreba naročito izražena u prazničnim danima, posebno o velikim praznicima, koji većinu ljudi i dan danas svakako asociraju na dom I porodicu kao mesto okupljanja, svijanja gnezda. Samim tim, bez obzira na individualne razlike, rekla bih da u najvećem broju penzionerima mnogo znači da praznike ne provode sami, naročito ako veći deo godine provode upravo tako.

2. Gde je granica između zahteva da deca budu sa njima i da ne budu usamljeni i zahteva njhove dece da slobodno vreme posvete svojoj porodici i deci? Kako napraviti balans između toga?
Tu dolaze u priču one generacijske razlike i jazovi koje sam malopre pomenula, a svakako i neke specifičnosti uzrasnih doba o kojima razgovaramo. Prirodno je da u starijim uzrasnim dobima postoji veća potreba za porodičnim okupljanjima i obeležavanjem praznika u okviru doma i porodice, kao što je prirodno da mlađe generacije žele da konačno daju sebi malo oduška od svakodnevnih napornih poslova i obaveza, i žele da praznike provedu zabavljajući se sa svojim društvom. Balans se može napraviti ako sa obe strane postoje volja I želja za međusobnim razumevanjem I uvažavanjem prilično različitih potreba. Ako tako nešto postoji, onda će se lako naći rešenje koje će odgovarati svima, i koje ne mora nužno da bude ono koje svakoj strani najviše odgovara. Naravno, ovde moram da pomenem opet individualne razlike, jer će rešavanje ovakvih suprotstavljenih zahteva u najvećoj meri odražavati nekakve porodične kapacitete da se nose sa konfiktima I rešavaju teškoće i probleme na ovaj ili onaj način. Kao u staroj narodnoj: “Ne goji se prase pred Božić”, ne možemo ni u ovoj priči očekivati da će povodom praznika loši odnosi i komunikacija odjednom da se pretvore u bajkovito lepe, već naprotiv, možemo očekivati baš dramatična pogoršanja odnosa, upravo zbog pritiska povodom praznika i čitave te euforije. Nerealna očekivanja bilo sa koje strane umeju itekako da utiču na to.

3. Kako ispravno nastupiti pred praznike koji nam dolaze i napraviti ravnotežu između posvećivanja svojoj porodici i posvećivanja pažnje starijim roditeljima (bakama i dekama)?
Svaki čovek zna da je uvek najbolje rešenje ono koje nam nekako unosi mir u dušu I sa kojim smo osigurali spokojan san. U tom smislu, naravno da naša aktuelna porodica, tzv.sekundarna, ima prioritet nad primarnom porodicom, onom u kojoj smo se rodili. Kad kažem da ima prioritet, to naravno ne znači da nećemo posvećivati pažnju roditeljima, bakama, dekama, već da ćemo se unutar naše porodice dogovarati o raspodeli vremena I pažnje. Tu ulaze u priču razni faktori, od finansijskih resursa kojima raspolažemo, uzrasta I potreba dece, udaljenosti naže primarne porodice, broja slobodnih dana kojima raspolažemo za praznike. Nisu iste kategorije odlučivanja između onih koji u istom gradu treba da odu na porodični ručak, ili naprave i organizuju porodični ručak, i onih od kojih se očekuje da na primer putuju u udaljeni grad sa bebom, po zaleđenim putevima. Oni koji su dobro izvežbali svoje sposobnosti odlučivanja, i zrelo i odgovorno se odnose prema svom životu, sasvim će lako naći pravo rešenje i u ovim situacijama. Ostalima kojima to slabije ide, biće malo teže, ali kao što rekoh, mogu uvek da se vode mirnim snom i spokojem u duši. Najvažnije što bih svakome posavetovala jeste da pokušaju da nekako neutrališu tu silnu tenziju koja se stvara zbog pritiska da svi budu srećni za praznike, da obrate pažnju na svoja osećanja I svoje potrebe, kao i na osećanja i potrebe ljudi koje vole, i onda sam sasvim sigurna da će praznike provesti na najbolji mogući način.

4. Da li stariji mogu padati u depresije zbog zanemarivanja od strane dece i da li ima preterivanja i u njihovim zahtevima?
Bilo bi veoma opasno prebacivati odgovornost za svoje psihičko stanje na druge, u ovom slučaju na decu. Depresija u ovom starijem uzrastu prvenstveno može da nastupi ako osoba sa ili bez jasnog i svesnog preispitivanja oseća da nije vodila život kakav je mogla ili želela, i na neki način, umesto u sadašnjosti živi u prošlosti u svim tim svojim neiskorišćenim prilikama. Što smo ispunjeniji život živeli, to će I naša starost biti vedrija, spokojnija, bićemo zadovoljniji I ispunjeniji, a imaćemo I kapaciteta da uživamo u životima svoje dece i unuka. Starost nažalost ume da bude I sebična, naročito u zahtevima I nastojanjima da nam deca nadoknade sve ono što smo mi u životu propustili tako što će sa nama provoditi našu starost. To je neka vrsta emocionalne manipulacije, koja nikome ne koristi, naprotiv, veoma je štetna I opasna, I može da uništi mnoge živote. Veoma je teško pomiriti se sa sobom I životom, odtugovati propušteno I izgubljeno, ali je u tom bolu jedina šansa da prihvatimo sebe, svoj život, svoje godine, svoju odgovornost, i da iskoristimo makar tu sadašnjost koju jedinu imamo. Moj savet je dakle: i kad ostarite, živite, najbolje što umete, i pustite i vašu decu da žive.

5. Šta predlažete kao alternativu kako se penzioneri ne bi osećali usamljeno tokom praznika, da li su to druženja sa penzionerima, sa prijateljima?
Naravno, ima li lepšeg druženja I zabave nego baš sa ljudima koji su nam slični, sa kojima smo se izabrali, sa kojima delimo interesovanja, sklonosti, potrebe, pa i mogućnosti. Naročito da će nekima značiti da takva neka okupljanja sami organizuju, ukoliko za to imaju mogućnosti, umesto da se oslanjaju isključivo na decu. Sama jedna organizacija takvog jednog okupljanja možda će im baš uneti u život osećaj smisla, kao i osećaj osvežene moći, ali i uzbuđenja i radosti.
Na kraju, ipak bih pored svega rečenog naglasila da svuda oko nas postoji po neki deka ili baka koji su sami, zaista sami, bolesni, nemoćni, i kojima zaista nema ko ni u čemu da se nađe i pomogne. Ako bi svako od nas za praznike iskoristio priliku da obraduje samo jedno takvo usamljeno i ostarelo srce, mislim da bi ovaj svet zaista postao u tom jednom danu ili noći, mnogo bolje mesto.
Dok slavite, praznujete, veselite se, odmarate, radujete se, sve ćete to uvećati ako delite sa drugima. Želim vam praznike u kojima baš vi širite ljubav, videćete da će vam se mnogostruko vratiti.

Olivera Milutinović

 

20181226_220634

O narcizmu i njegovim demonima (priča o talantima)

Ako ste talentovani, kreativni, imate neki dar, imate stvaralački nagon i potrebu da se izrazite na ma koji način, ali vas sputavaju stid, nesigurnost, preispitivanje, pa sami sebe sabotirate u želji da se izrazite i pokažete svetu, i živite u muci stalnih pokušaja i pogrešaka da konačno budete dovoljno dobri, ovo je moguće tekst za vas. Ovo nije tekst o narcističkom poremećaju ličnosti, niti prikaz narcisa kao manipulatora i nekoga ko će vam uništiti život. Ovo je priča o narcizmu unutar svakoga od nas, o onim ostacima infantilnog, dečjeg narcizma, koji je u dečjem dobu neophodan, a u odraslom nezdrav i kao takav ume mnogo da nas košta – življenja svojih punih potencijala, životnog zadovoljstva, samoaktualizacije, sazrevanja, izlaganja, dobrih odnosa sa sobom, drugima i svetom… Pa da počnemo…

Mali narcisi

Deca su mali narcisi. Vole da im se dive, u svakom smislu. Uživaju da se pokazuju, naročito u fazi razvoja od neke treće godine. Razvijaju fantazije o svojoj posebnosti i svojim posebnim nadarenostima, i sve ovo nabrojano je sasvim u redu. Sasvim je u redu, a važno je da razumemo i čemu služi. Obično sve nešto što je mnogo veliko i izraženo služi tome da prikrije nešto malo i nedovoljno, pa tako je i u ovom slučaju. Dakle, kako da preživim toliku bespomoćnost i zavisnost od drugih u svemu?!

Kada bi se ova unutrašnja dinamika pretočila u reči, moguće je da bi zvučalo bi ovako: ma da li sam ja stvarno tako mali i nemoćan, i bespomoćan, i u svemu zavisim od mame i tate?! Ma neeeeeeee, ja sam u stvari mnooogooo moćan, ja mogu samo da pokažem rukom i svi skaču, čine mi ono što mi treba, sve se vrti oko mene, nije tačno da sam ja mali i nemoćan, ja sam mnogo važan i moćan! NIKO KAO JA! I ja sve mogu, baš sve, i evo kako mi se svi dive kad samo napravim korak! Kako samo sijaju oči mami i tati kad me gledaju, pa mora da sam ja jedno posebno stvorenje, vredno pokazivanja, i moja postignuća su mnogooooo velika i ja zaslužujem divljenje. Ja druge činim srećnim, ja utičem na druge ljude, ja sam mnogo moćno biće!

Takođe, u tim svojim egzibicionističkim izlaganjima često dobijaju potvrde svojih fantazija, ali ne uvek i ne u svakoj situaciji i sa svakim. Dakle, u sliku uvodimo i reakcije značajnih osoba na ispoljavanje detetovog narcizma. Onda kada pomenute reakcije drugih izostaju ili dobije suprotne od očekivanih u skladu sa realnošću, dete doživljava narcističku povredu, ali i mogućnost da realnije sagleda svoje stvarne talente, sposobnosti, veštine i postignuća, i polako prevazilazi svoj narcizam. Mic po mic, dete sve više iz realnosti dobija potvrdu nekih svojih moći ili naprotiv i često – poruke o svojim ograničenjima. Dakle, put do izlaska iz narcizma popločan je narcističkim povredama, a isto tako i širenjem svesti o sopstvenim ograničenjima. Ako nema testiranja u realnosti, nema ni svesti o ograničenjima. Ako nema ograničenja, nema ni izlaska iz narcizma. 

Narcis i skriveni narcis na moj način

Idealno bi bilo da dete dobije autentične, istinite aplauze, divljenje, odobravanja, potvrde i pohvale na ono što je zaista vrednost, kao i da dobije objašnjenje onda kada takve reakcije izostaju, a isto tako i grdnju i kritiku onda kada je stvarno zaslužuje. Ono što se u praksi s jedne strane ponekad dešava je da dete dobije preterano divljenje na svaki svoj korak, te zbunjeno ne može da uvidi nikakvo pravilo kada je i šta je zaista vredno divljenja, a kada i šta ne. Dete oseća da je nešto u svemu tome lažno i neiskreno, te u dubini duše počinje da razvija sumnju u sebe, ali kako mu prija ta lažna slika, ne bi da je se odrekne, i počinje da razvija mehanizme da je kao takvu zadrži i pribavi po svaku cenu. Nema dovoljno narcističkih povreda, dakle, govorimo o budućem narcisu. Druga varijanta je da dobija poruku da ništa nije dovoljno dobro da bi dobilo pozitivnu, potkrepljujuću poruku, što opet dete onespokojava, razvija sliku o sebi kao nedovoljnom u tome, tome ili tome (previše narcističkih povreda), ali zadržava i nekakvu prikrivenu fantaziju da ako bi ipak nekako uspelo da napravi to nešto mnogo veliko i posebno, da će konačno popraviti stvar (narcistička odbrana). Tada govorimo o budućem skrivenom narcisu.

U oba slučaja, postoje neki stvarni talenti, veštine, znanja, postignuća, koja to maleno biće poseduje. Međutim, kako u oba slučaja izostaje adekvatna, jasna, uvremenjena i istinomerna povratna informacija, odnosno, reakcija na to, u prvom slučaju dete će misliti i osećati, a samim tim se i ponašati kao da mu takva jedna velika, grandiozna, potkrepljujuća reakcija uvek pripada, dok će u drugom slučaju misliti, osećati i ponašati se kao da mu ne pripada nikad, ali će to zapravo silno želeti (skriveno).

U prvom slučaju dete se razvija u osobu koja će isključivo želeti da pribavi divljenje, uvek i po svaku cenu, bez ikakve sposobnosti da se testira u realnosti i sagleda svoje realne sposobnosti (što znači i ograničenja), te će prirodnu razvojnu potrebu svake ličnosti da se razvija do pune mere svojih potencijala zameniti potrebom za divljenjem po svaku cenu. Samim tim, narcis ne može drugima, životu, svetu da daruje ono što stvarno ima, već razvija raznorazne manipulativne obrasce da od drugih, života, sveta, pribavi po svaku cenu ono što njemu treba.

Sa druge strane, skriveni narcis razvija fantaziju o tome da će, kad konačno jednom uspe da napravi to nešto mnogo veliko, posebno i izuzetno, uspeti da zasluži to isto divljenje, koje isto toliko silno želi ali ne veruje da mu pripada. Zahtevima prema sebi da „to nešto“ mora da bude dovoljno veliko, izuzetno i posebno, dovešće do minimuma svoju sposobnost da se izloži i oproba, i rizikuje da se prikaže, te rizikuje i da opet potvrdi da nije dovoljno vredno. Samim tim ni skriveni narcis nije u stanju da drugima, životu, svetu podari ono što zaista ima, a svoju prirodnu razvojnu potrebu za ostvarivanjem pune mere svojih potencijala zameniće potrebom za sigurnošću i bezbednošću od novih narcističkih povreda.

Dakle, narcis nije imao dovoljno narcističkih povreda da bi se narcistička ljuštura sa njega svukla i otpala, a skriveni narcis ih je imao previše u startu da bi se kasnije iz svakog mogućeg izlaganja povukao kako bi se zaštitio od novih, te se opet narcizma ne oslobađa do kraja. I tako izgleda prikaz dva lica narcisa na moj način.

Narcizam kroz jevanđelsku priču o talantima

U toku pisanja ovog teksta pade mi na pamet Jevanđelska priča o talantima, pa ću je ovde preneti u celosti. Pomislih da se može tumačiti i kao priča o narcizmu.

Jevanđelje po Mateju 25 glava.

14. Jer kao što čovjek polazeći na put dozva sluge svoje i predade im blago svoje;

15. I jednome dade pet talanata, a drugome dva, a trećemu jedan, svakome prema njegovoj moći; i odmah otide.

16. A onaj što primi pet talanata otide te radi s njima, i dobi još pet talanata.

17. Tako i onaj što primi dva, dobi i on još dva.

18. A koji primi jedan, otide te ga zakopa u zemlju i sakri srebro gospodara svoga.

19. A poslije dugog vremena dođe gospodar ovih sluga, i stade svoditi račun sa njima.

20. I pristupivši onaj što je primio pet talanata, donese još pet talanata govoreći: Gospodaru, predao si mi pet talanata; evo još pet talanata koje sam dobio s njima.

21. A gospodar njegov reče mu: Dobro, slugo dobri i vjerni, u malome si bio vjeran, nad mnogim ću te postaviti; uđi u radost gospodara svojega.

22. A pristupivši i onaj što je primio dva talanta reče: Gospodaru, predao si mi dva talanta; evo još dva talanta koja sam dobio s njima.

23. A gospodar njegov reče mu: Dobro, slugo dobri i vjerni, u malome si bio vjeran, nad mnogim ću te postaviti; uđi u radost gospodara svojega.

24. A pristupivši i onaj što je primio jedan talant reče: Gospodaru, znao sam da si ti tvrd čovjek: žanješ gdje nisi sijao, i skupljaš gdje nisi vijao;

25. Pa se pobojah i otidoh te sakrih talant tvoj u zemlju; i evo ti tvoje.

26. A gospodar njegov odgovarajući reče mu: Zli i lijeni slugo, znao si da žanjem gdje nisam sijao, i skupljam gdje nisam vijao:

27. Trebalo je zato moje srebro da daš mjenjačima; i došavši, ja bih uzeo svoje sa dobitkom.

28. Uzmite, dakle, od njega talant, i podajte onome što ima deset talanata.

29. Jer svakome koji ima daće se, i preteći će mu; a od onoga koji nema, i što ima uzeće se od njega.

30. A nevaljaloga slugu bacite u tamu najkrajnju; ondje će biti plač i škrgut zuba.

Talanat (ili talenat) je bio jedinica mere (otprilike 26,2 kg) i ujedno najveća novčana vrednost kod Helena i na helenističkom istoku. Srebrni talanat je vredeo oko 6.000 denariusa. S obzirom na to da je denarius bio uobičajena radnička dnevnica, talanat je otprilike vredeo dvadeset godina rada običnog čoveka (izvor: https://sh.wikipedia.org/wiki/Pri%C4%8Da_o_talantima).

Ovo, pak, kako se tradicionalno tumači, nije priča o bankarstvu, kamatama i oplođivanju novca, već priča o talentima, darovima, većim ili manjim, sa kojima je svako od nas došao na svet. Ljudi smo pa nas u raznim fazama našeg sazrevanja i sagledavanja sebe muče različita pitanja na ovu temu. Ona mogu biti egoistična i narcistička na početku, kada silno uživamo u „veličini“ onoga što nam je dato, kao u sopstvenoj veličini. I to je normalno. To je početak, sagledavanje da imam, posedujem nešto, po čemu sam poseban/na, i što mi bez testiranja u realnosti i oprobavanja toga šta sa tim mogu da „oplodim“, stvorim, talenat sam po sebi deluje mnogo veći nego što jeste, a njime i isključivo njime definišem sopstvenu vrednost. Sa druge strane, u sliku ulaze i drugi, oni koji su dobili više ili manje, ko deset, ko pet, ko dva, kao u priči. Tu su najčešća pitanja zašto je neko dobio deset, a ja samo pet ili dva, a unutrašnja borba se opet ne odnosi na to šta sa onim što sam dobio, već se svodi na borbu sa zavišću.

Tek sa realnim sagledavanjem SVOJE mere, i sa iskustvom isprobavanja u realnosti sa onim što mi je dato, počinje stvarno, suštinsko bavljenje sobom, svojim darovima i svojom odgovornošću nad tim kako ćemo tim darovima uzvratiti Tvorcu, životu, kako ko već gleda na to.

Zašto povezujem ovu priču sa narcizmom? Zato što i narcizam, onaj koji zovemo infantilnim, onaj koji nismo prerasli i oslobodili ga se onda kad mu je vreme bilo, vidim kao tu zgrčenu ruku koja čuva „svoje blago“, škrto ga držeći i stežući daleko od svetlosti dana, od očiju drugih, diveći  se sebi kroz njega i želeći da nam se i drugi dive bez ulaganja ikakvog truda, napora, i bez sposobnosti da na otvorenom dlanu pogledamo šta nam je dato da darujemo drugima.

Umesto zaključka

Narcizam ima svoju razvojnu utemeljenost i funkciju, on je tu da naše još krhko i nejako biće sačuva od surove realnosti. Kako naše sposobnosti izlaganja životu rastu, tako i zaštitne funkcije tog narcizma opadaju i prestaju da nam budu neophodne. Ukoliko ih ostane i kasnije, ometaće naš razvoj i činiće da i dalje, na sve moguće načine, ruku držimo zgrčenom nad svojim darovima, ili ih držimo zakopanim kako bismo ih sačuvali, u prevodu, vratili neraspakovane. Međutim, u svakome od nas tinja i taj plamičak suštinske ljudske potrebe da se ostvarimo, da ostvarimo svoje potencijale, da odgovorimo svojim delima na poziv kojim naši darovi žive u nama. Da bismo to mogli da činimo, potrebno je da razvijemo i jednu meru svesti o sopstvenim ograničenjima, kao i svest o tome da vredimo ne onoliko koliko nam je dato, ni onoliko koliko smo sa tim u krajnjem ishodu postigli, već onoliko koliko smo svojim trudom svoj dar dali drugima i životu, uzvraćajući na sve što nam je poklonjeno.

Mislite o tome,

Olivera Milutinović

FB_IMG_1541500033982

 

Strah od odbacivanja (odbačenosti)

Verovatno da ne postoji čovek koji se bar nekad u životu u nekoj situaciji nije osetio odbačeno. Pretpostavljam da kada bih sada upitala bilo koga od vas da li poznajete taj osećaj i kako je osećati se odbačeno, da bih dobila potvrdan odgovor na prvo pitanje i najrazličitije moguće odgovore na drugo. Ono što nas sve međusobno razlikuje je naš emocionalni odgovor na situaciju u kojoj doživljavamo odbačenost. Hajde da pokušamo da vidimo šta je ta suštinska razlika među nama, i zašto i kako neki od nas razviju strah od odbacivanja, i kako to sve može da utiče na naše živote.

unsplash-Dmitry-Ratushny

Bila bi idealna situacija za svakog od nas kada bismo se rodili u savršeno prihvatajućem svetu, u kojem nam je unapred obezbeđeno da budemo prihvaćeni baš takvi kakvi jesmo, mi, celi, i da bezuslovno dobijamo ljubav, poštovanje i uvažavanje. Realnost je, naravno, drugačija. U trenutku kad počinje da se formira naše prvo, krhko „ja“ već je svet oko nas prepun nekih „ne, ne može, ne sme, mora, treba“, i slično. Svet je pun ograničenja svakako, a zamislite koliko su ona velika kada ste jedno malo, bespomoćno i zavisno stvorenje zvano dete. I onda, kako bi došlo do nekakve unutrašnje ravnoteže unutar te krhke tek stvorene ličnosti, priroda je u zakonitosti razvoja jednog bića uvela praktično rešenje – narcizam. Dečji narcizam je najprirodnija razvojna pojava, sa svim svojim odlikama, grandioznim selfom, doživljajem sopstvene omnipotentnosti, magijskim mišljenjem, sve u svemu, jedno bespomoćno dete kreacijama svog dečjeg uma nadilazi sopstveno osećanje bespomoćnosti koje bi pretilo da ga unizi, uništi, umanji, i ne da mu ni da preživi ni da raste. U tom trenutku razvoja svakog deteta postoje dve perspektive, jedna realna u kojoj je dete malo, nedoraslo, nezrelo, nemoćno i zavisno, i drugu, u kojoj je dete u svom doživljaju nadmoćno, svemoćno, veliko, i najvažnije na svetu. Kako se „moći“ deteta polako razvijaju u ovoj prvoj ravni realnosti, tako ono sve više kreće da se toj realnosti izlaže, suočavajući se sa svojim ograničenjima. Suočavanje sa tim ograničenjima svakako izaziva prve velike i male narcističke povrede, koje su svakako bolne i teške, ali dete vode razvoju i usvajanju realnije slike o sebi, usklađenije sa stvarnošću. Neka doza narcizma opstaje kod svakog od nas, ali u normalnom toku razvoja infantilni narcizam polako iščezava.

12Echo_and_Narcissus

Ako ste pažljivo čitali, onda vam je jasno da nešto što je prirodna razvojna zakonitost ima svoju svrhu i mesto i razlog pojavljivanja, a da će isto tako, kad taj razlog iščezne, to nešto opet prirodnim putem i zakonitostima razvoja, i da „iščezne“. Tu dolazimo do glavnog zapleta. Šta ako dete iskusi od svoje okoline, od svojih značajnih drugih, narcističke povrede u vreme i kako im način nije?! Šta kad se naruši ta ravnoteža koju je priroda uspostavila, pa to bespomoćno biće zapravo prerano DOŽIVI svoju nemoć i ograničenja, šta ako se neko ruga na bilo kakvu pojavu narcizma tog deteta, ako ga ismeva, ako ga ponižava, ako ga povređuje?! Šta ako roditelj zapravo osujeti taj dečji narcizam i ako ga minira u toj za dete zaštitnoj i važnoj funkciji?! Šta ako roditelj samo kritikuje dete i ne pohvaljuje ga nikad?! Šta ako roditelj ne ume da se ijednom u životu iskreno zadivi nekom postignuću svog deteta?! Šta ako roditelj ne ume, ili ne sme, ili ne može da podrži dete u postepenom osvajanju sveta i svojih novih malenih sposobnosti (za dete ogromnih)?! Dete će se osetiti kao da je potpuno odbačeno, i to kao da je jedini krivac za to odbacivanje ono samo, jer nije dovoljno dobro, vredno, lepo, pametno, spretno ili šta god već taj maleni dečji um može da smisli da sebi objasni zašto mu ne pripada ljubav koju toliko želi. U tom trenutku dete je još uvek potpuno nemoćno, zavisno biće. I sa takvom jednom dodatnom povredom postaje očajni zavisnik od tuđe ljubavi, koji će osmisliti gomilu i gomilu dečjih  nezrelih strategija da tu ljubav dobije. I onda neki tako i odrastu sa tim istim strategijama, i istim sržnim osećanjem i doživljajem sebe kao nedovoljnim…(za šta sve ne) i sa zaostatkom infantilnog narcizma koji je ostao tu da i dalje vrši tu neku funkciju koju je imao u detinjstvu, a sad mu već ni vreme ni mesto nije. Dakle, nema testiranja u realnosti, nema suočavanja sa ograničenjima, nema iščezavanja infantilnog narcizma, jer je svako novo ne, svaki novi zid, svaka nova granica, svaka nova frustracija, opet i opet povreda bolne rane iz detinjstva. E to je suština razvijanja straha od toga da ćemo biti odbačeni i razvijanja svih razvojno nezrelih i manipulativnih strategija da to čega se najviše plašimo izbegnemo.

250px-Scared_Child_at_Nighttime

Sad vas molim da se ponovo setite opisa od malopre i zamislite kako izgleda kad jedno takvo ranjeno dete poraste, ali emotivno ne odraste. Ja vam nudim nekoliko ilustracija kakve će potrebe imati takva osoba u odnosima sa drugima u poređenju sa odraslom, zrelom osobom, u istim fazama života.

Dečja potreba vrišti: „Molim te, nemoj da me odbaciš, neću moći da preživim, potrebno mi je da me prihvatiš, ne mogu da preživim bez tvoje ljubavi. Ako me odbacuješ, to znači da ja nisam vredna ljubavi, i ja to ne mogu da podnesem. Moraš da me voliš, moraš da me prihvatiš, moraš da želiš isto što i ja, jer ako nije tako onda to znači da ja definitivno nisam vredna ljubavi i da sa mnom nešto nije u redu.“

Odrasla potreba kaže: „Volela bih da se nađemo u uzajamnom odnosu prihvatanja, bliskosti i ljubavi, ja to želim, a želela bih da želiš i ti. Ako ti ne želiš isto što i ja, biće mi žao, ali moj život ne zavisi od toga i ja to mogu da podnesem.“

Dečja potreba vrišti: „Mene svi odbacuju i odbijaju, to ne mogu da podnesem. Ako se nekome približim, i ako stvarno vidi kakva sam i ako me dobro upozna, znači da će me sigurno odbaciti i da neće nikako moći ili želeti da me voli. Najbolje je da nikome ne pokazujem ko sam stvarno ja. Ljubav mogu da dobijem samo ako drugima pokazujem ono što oni žele da vide i ono što njima treba.“

Odrasla potreba kaže: „Želim da volim i da budem voljena. Ja sam voljiva i ima ljudi koji mogu da me vole. To ne zavisi od mene, već od slobodnog izbora tih ljudi. Ja sam takva kakva jesam i da bi me neko zavoleo jedino što treba da radim jeste da budem takva kakva jesam, da se pokažem, i da pokažem moju naklonost koju osećam, ostalo ostaje na drugima. Ne moram da se plašim da to uradim, ja umem sebe da zaštitim, i da brinem o sebi, kao i o frustraciji koju osećam zbog svojih nezadovoljenih želja i potreba.“

Dečja potreba vrišti: „Molim te, nemoj da me odbacis. Molim te da me voliš. Ako me ti ne voliš, to znači da ja ništa ne vredim. Ne znam da li vredim i da li zaslužujem ljubav, i zato mi je potrebna tvoja ljubav da mi to pokaže. Moj identitet zavisi od tvoje ljubavi. Ja zavisim od tvoje ljubavi. Ja zavisim od tebe.“

Odrasla potreba kaže: „Volela bih da me voliš kao i ja tebe. Ali razumem da svako od nas ima slobodu da voli koga želi. Tvoja ljubav mi znači samo ako je odraz tvoje slobodne volje i  slobodnog izbora.“

Osobe koje osećaju strah od toga da će biti odbačene, mogućnost da budu odbačene percipiraju kao OPASNOST. Zašto je tolika opasnost biti odbačen, mislim da primeri jasno pokazuju da taj strah dolazi iz dečjeg doživljaja sebe i iz potrebe za zadovoljavanjem svojih dečjih potreba. Iako je osoba odrasla, na polju bliskosti ne teži zadovoljenju svojih potreba odrasle osobe, već svojih dečjih potreba, i to onih koje su bile jako osujećene u detinjstvu ali to nismo odbolovali i nismo od njih odustali. Fantazija o njihovom zadovoljenju je nešto što vozi skoro sve naše odnose. I tako postajemo deca u telu odraslih ljudi, koja misle da žele ono što žele odrasli, ali ono što nesvesno pokazujemo i odašiljemo od sebe jesu potrebe deteta. To najverovatnije vodi do svih mogućih komplikacija u odnosima sa drugima. Takve duple poruke, takva podvojenost u doživljaju sebe i situacije, naročito nesvesna, vodi do daljih potvrđivanja naših skrivenih dečjih uverenja da nismo dovoljno dobri, posebni, vredni, da ne zaslužujemo ljubav i da nekim drugim putevima treba do nje da dođemo, da je zaslužimo, da je zaradimo, da je obezbedimo. I naravno, fokusirani smo samo na to dobijanje ljubavi od značajnih drugih, a da se i ne zapitamo šta je sa tom, najvažnijom, relacijom mene sa mnom, a posle toga šta je i sa mojim odnosom prema drugima.

Kod osoba sa ovakvim poteškoćama, rad na sebi je veoma bolan, dugotrajan, i zahteva dosta strpljenja. Potrebno je da prođemo ponovo kroz ranu svaku povrede, da bismo stigli do cilja da damo sebi sve ono što nismo dobili onda kada nam je bilo potrebno: ljubav, prihvatanje, razumevanje, poverenje, divljenje. Sve to nam je najpotrebnije onda kada se osećamo nedoraslo, maleno, nemoćno, neuspešno, a ne onda kad smo ispunili sve silne zahteve i očekivanja jednog grandioznog gospodara. Sa prvim takvim postignutim korakom, strah će već biti manji. Sa početkom prihvatanja samih sebe, strah od toga da ćemo biti odbačeni polako nestaje. A grandiozni gospodar zvani infantilni narcizam se nahraniti ne može i najvažniji je dan i početak naše slobode trenutak kada odlučimo da ga više nećemo hraniti. Tek tada možemo takvi kakvi jesmo, celi, sa svim svojim osobenostima, i vrlinama i manama, da izađemo u svet i nešto mu konačno ponudimo. Taj trenutak je najznačajniji trenutak u životu svakog čoveka, ma kada on došao. Da li ste spremni?!

Mislite o tome,

OliveraMilutinović

pablo(21)

 

 

 

Zašto je ok da svom psihoterapeutu „ogovaramo“ svoje roditelje

Retki su ljudi koji nemaju na šta da se požale što se tiče iskustava sa svojim roditeljima, bar dok ne odrade ovo što ću upravo da predložim. Takve su osobe pravi srećnici. Svi mi ostali samo smo ljudi. Samim tim znamo da će i naša deca zamerati nama, i da je to sasvim ok.

Sa druge strane, svi mi psiholozi često pričamo i pišemo o odgovornosti, o značaju preuzimanja sopstvene odgovornosti, o štetnosti svaljivanja odgovornosti na druge ili na život. I pošto to sve definitivno jeste istinito, otkud onda meni ovaj naslov?! Evo otkuda…

Cryling little asian girl tired of earing

Kada započnete proces psihoterapije sa nekim od terapeuta dubinske orijentacije, pre ili kasnije dođe se do nekakvih ranih iskustava, sećanja iz detinjstva, odnosa sa roditeljima, problematike primarne porodice. Osobe koje imaju poteškoća u odnosima sa drugim ljudima, ulaskom u analizu pokušavaju zajedno sa terapeutom da osveste obrasce koji se ponavljaju. Tragom tih obrazaca idemo sve dalje i dalje, sve do prvih odnosa koje su sa nama uspostavljali značajni drugi u prvim danima naših života. Namerno kažem da su ih oni uspostavljali, jer tek rođena beba ili malo dete ne može da uspostavlja odnose, nego samo da na njih reaguje, a najviše u zavisnosti od toga kako su i koliko, u kojoj meri, njene bazične potrebe zadovoljene ili nezadovoljene (frustrirane).

Na terapiju obično dođu dve grupe ljudi, grubo posmatrajući – jedni koji krive druge ljude, roditelje, život, državu i sve ostalo za situaciju u kojoj se nalaze, i drugi koji KRIVE sebe, opravdavajući sve drugo nabrojano. Ni jedni ni drugi ne preuzimaju odgovornost za sopstveni život, s tim što jedni sebi mogu da dozvole da zameraju drugima, a drugi imaju zabranu na to, te izbegavajući zameranje, potiskujući ga, opravdavaju druge, i krive sebe, i dalje nemoćni da sagledaju jasno sopstvenu odgovornost i urade nešto po tom pitanju. Ispod svih slojeva krivice, nalazi se ipak potisnuto i sakriveno zameranje. Da ga nema, otkud bi onda dolazilo to silno opravdavanje i davanje alibija drugima?!

kids

I tu dolazimo do glavnog razloga zašto mislim ovako kako mislim: „ogovaranje“ i zameranje, izražavanje zamerki na račun roditelja vodi nas do i povezuje nas sa davno doživljenim osećanjima onda kad smo bili deca. Ta osećanja su BILA naša autentična, realna i istinska tada kad smo bili deca, kada još nismo najbolje razumeli svet oko nas, kada smo ih stvarno i osećali. Tek ponovnim povezivanjem sa njima možemo da osvestimo da ona SADA I OVDE nisu više ni autentična, ni realna, ni istinska, niti nama korisna, sada kad smo odrasli ljudi, čiji je zadatak da sami brinemo o sebi i svojim potrebama.

dete trauma

Eto zašto je u redu i zašto smatram da je slobodno izražavanje i iskazivanje svih naših zameranja, zakeranja, ljutnje, besa, važan i potreban jer je to put do susreta sa davno zaboravljenim bolom, tugom, povređenošću, nemoći, čežnjom, svim našim emocionalnim bolom i povredama, i konačno JEDINI put do preuzimanja odgovornosti za svoj život. Naši dečji doživljaji svega uglavnom su parcijalni, delimični, neceloviti, i naročito onda kada nismo sa njima završili i nismo ih iscelili, kada sebi ne dopuštamo da dođemo u kontakt sa njima i osećanjima koja su vezana oko njih, težiće da se „lepe“ preko naše stvarnosti koju sada živimo. Zbog svega toga, smatram da je gore pomenuti način stizanja do njih, naš put do prihvatanja stvarnosti celovito, onakve kakva jeste, prihvatanja drugih celovito, onakvih kakvi jesu, i prihvatanja sebe celovito, onakvih kakvi jesmo.

Mislite o tome,

Olivera Milutinović

Emocionalno nedostupan/na

Već godinama najčitaniji tekst na blogu jeste tekst o tome šta znači biti emocionalno nedostupan. Kad god pogledam statistike, broj pregleda ali i ključne reči na pretraživaču, i samu me i začudi i zabrine to što su ove reči i varijacije na temu na svim mogućim listama na prvim mestima, a osim toga jaz u brojevima između tog prvog mesta i ostalih tema koje se traže i čitaju, takođe je veliki. I po meni poražavajući – zato što se rešenje ređe traži od „nemilog“ fenomena.

Pa hajde da malo dublje zavirimo u usta nemani koja preti da nas sve proguta.

Popularni termin „emocionalne nedostupnosti“ zapravo je negacija. Ako pođemo od osnovne pretpostavke da je čovek emotivno biće, ovaj fenomen je nekakva negacija čoveka, i njegove suštine. Čovek se rađa sa emocijama, mnoga istraživanja upućuju na to da novo začeto ljudsko biće još u prenetalnom periodu, u majčinoj utrobi, itetako prima razne impulse iz spoljašnjeg sveta, pamti ih, i na neki svoj primitivni način ih oseća. Dakle, nesporno je da se rađamo sa emocijama. Nesporno je da čovek tokom života, bio toga svestan ili ne, uvek nešto oseća. Emocije same po sebi nose nekakav potencijal koji u čoveku koji ih oseća izaziva prijatnost ili neprijatnost kao odgovor. Neke svoje emocije podnosimo bolje i lakše, a neke bismo najradije da izbegnemo na svaki mogući način. Čak možemo da razvijemo i emociju kao odgovor na emociju koju nam je teško i ne želimo da osećamo.

I tu se prilično razlikujemo jedni od drugih. Rađamo se sa temperamentom, određenim načinom javljanja i ispoljavanja emocija, i nauka kaže da to nasleđujemo. Međutim, i u okviru grupacija ljudi sa istim ili sličnim temperamentom, naići ćemo na međusobne razlike u odnosu na to koje izazove imamo, koje nam emocije teže „padaju“, sa čim nam je teže da izađemo na kraj, što znači da se mnogo toga vezanog za emocije, stiče, uči tokom života. Šta se uči i stiče? Uči se naš ODGOVOR na određenu emociju: naše umeće da razumemo sebe, da razumemo zašto osećamo to što osećamo, naša sposobnost da određenu nagonsku energiju koju sirova emocija nosi neutrališemo i svesno izaberemo put na kojem ćemo određenu emociju razrešiti, rasteretiti tenziju koju ona nosi na način najbolji i za nas i za druge oko nas, i koji će nas voditi boljem kvalitetu života i unapređenju našeg mentalnog zdravlja. Moći će da se kaže za nas da postupamo (a samim tim i živimo u krajnjoj liniji) razborito, promišljeno, stabilno, da smo odrasli i zreli ljudi. Sve ovo znači da zreli, odrasli, stabilni, zdravi ljudi OSEĆAJU sve moguće emocije, ali znaju ŠTA DA RADE SA NJIMA, kako da ih iskoriste za svoje dobro, rast i napredak. Da li sve ovo znači da takvi ljudi ne doživljavaju emotivne povrede?! Ne. Da li ovo znači da ovakvi ljudi osećaju samo lepe i prijatne emocije koje im se dopadaju?! Ne. Sve ovo znači da emocije njima služe da prime INFORMACIJU koju emocija nosi i time žive u stalnom kontaktu sa sobom i sa realnošću u kojoj žive. Manje više, podvukla bih, jer savršenih ljudi nema, te se i emotivno najzrelijim osobama desi da upadnu u krizu i da teže funkcionišu pred nekim životnim izazovima. I to je sasvim ok.

Da se vratim na glavnu temu. Da bi čovek kao emotivno biće postao emotivno nedostupno biće, očigledno je da mora nešto da radi. Mora mnogo toga da radi, ne samo ponašajno gledano, već važnije na svom unutrašnjem planu. Mora da smanji, proredi i izbegava sve ono u svom životu na šta može da ima emocionalni odgovor. Šta to znači? Na unutrašnjem psihičkom i emocionalnom planu, znači da mora da se DISTANCIRA, što više može, od svih i od svega. Distanca je razmak koji postoji između x i y. Ako osoba želi da se distanca između nje i svega poveća što više, moraće ili da se udalji od svega ili da sve ostalo udalji što više od sebe. Ovo drugo je teže, jer manje zavisi od nas, pa je lakše izabrati da se osoba sama distancira. Kako?! Kidanjem ili ublažavanjem povezanosti, smanjenjem komunikacije, povlačenjem od ulaganja sebe u odnose ili aktivnosti, neučestvovanjem u razmeni, površnošću, proređivanjem kontakata, slabljenjem interesovanja, uskraćivanjem informacija o sebi, jednom rečju, OBEZBEĐIVANJEM svoje lične teritorije blindiranim neprobojnim zidovima (prozorima, vratima, kanalima…dopunite sami). A kao i u drugim oblastima, kada za neku oblast kažemo da je nedostupna, teško dostupna, nepristupačna, hoćemo da kažemo da je do nje teže doći. Znači da postoje mnoge PREPREKE na putu do…

sator

Zašto bi neko želeo da se na ovaj način obezbedi i od čega?! Očigledno je da je cilj neka vrsta EMOCIONALNE ZAŠTITE. Od kakvih bi se to emocija ljudi mogli štititi?! Od bola, tuge, razočaranja, povređenosti, besa, straha, krivice, ljubomore, zavisti, stida… kako ko i kako od čega. Glavni problem je u tome što se čovek ne može zaštititi na ovaj način od toga da oseća bilo koje od ovih neprijatnih emocija, a da u isto vreme ne spreči sebe da oseća i one prijatne – ljubav, radost, zahvalnost, spokoj, zadovoljstvo, elan, entuzijazam, i još mnogo, mnogo toga. I tu dolazimo do glavne začkoljice cele ove teme. Teško da postoji takva emocionalno nedostupna osoba koja ne oseća nedostatak, prazninu, lišenost svega ovoga što sam nabrojala, ili koja ne želi da ponovo oseća. Ako želi da se promeni, čeka je veliki put. Za početak, sagledavanje gde se nalazi trenutno u odnosu na to gde želi da bude, kako se tu našla, kojim mehanizmima i obrascima, NAJVAŽNIJE, zašto se tu nalazi?! Koje sposobnosti nije želela da razvija, pa je našla alternativne načine da se zaštiti od emocionalnog bola i povrede?! Kada donese odluku da ovaj put uloži potreban napor i izabere „put kojim se ređe ide, ali jedino na cilj stiže“, onda sledi pravljenje plana za povratak, korak po korak, uz osmišljene načine podržavanja sebe na putu do cilja, kao i vežbanja svojih kompetencija za nošenje životnih izazova i bolje podnošenje neprijatnih emocija.

srce

U praksi se često srećem sa nekoliko zabluda koje se odnose na ovu temu – da osobe koje su emotivno nedostupne ne ulaze u veze, ili prekidaju sve odnose, da takvim osobama treba pomoći, da je uopšte moguće pomoći nekome da se promeni (bez da i ta osoba to želi)… U realnosti ima različitih scenarija, od toga da neko duže ili kraće vreme bira da bude emotivno nedostupan, tako reći pauzira, da neko svesno ili nesvesno izbegava ulaženje u partnerski odnos, dok u ostalim aspektima koliko toliko funkcioniše i ulaže se, da neko ulazi u veze ali se unutar njih koristi raznoraznim metodama da zapravo nikako ne razvije bliskost, ili da razvije nekakve mehanizme održavanja kvazibliskosti…

Ukoliko smatrate sebe trenutno emocionalno nedostupnom osobom, imate odgovore na pitanja gore (zašto, kako, kada), i želite da se promenite, onda sagledajte za početak sve odnose koji postoje u vašem životu. Sve dok učestvujete u kakvim takvim „stvarnim odnosima“, odnosi u kojima ste koliko toliko povezani sa drugima, sa kojima osećate bar neku dozu bliskosti, čini mi se da niste u krajnje izazovnoj poziciji, imate odakle da počnete. Najverovatnije i u tim odnosima postoje nekakve „malverzacije“ ili zakrivljenja tih odnosa u pogledu granica, distance, ravnoteže između primanja i davanja, mere uzajamnosti, ali kada osoba odluči da radi na svojim emocionalnim kompetencijama, imaće snage da i te odnose sagleda realnije i da i u njima i unutar njih uvidi prostor za rast i razvoj. Ukoliko vam na putu promene zatreba pomoć i podrška, ne oklevajte da je potražite.

Zaključne napomene

Ako čitate ovaj tekst da biste saznali da li možda spadate u grupu ljudi iz opisa, onda se nadam da će vam ovaj tekst nešto dati.

Ako ovaj tekst čitate zato što poznajete, ili želite da volite osobu koja sliči ovome o čemu pišem, i čitate iz želje da čujete neki savet koji bi vam pomogao da se toj osobi približite, žao mi je što ćete se razočarati. Najbolje upozorenje koje bi osobe iz opisa mogle da stave na sebe za sve one koji žele da im se približe bilo bi „prilazite na sopstvenu odgovornost“. To ne znači ni priđite ni ne prilazite nego ODLUČITE SAMI I BUDITE SPREMNI NA POSLEDICE svoje odluke. Za početak, razmislite o tome šta je to što vas je privuklo nedostupnoj osobi.

Olivera Milutinović

put