Kratko o odigravanju

Nedavna oluja podsetila me je, u stvari, na to da postoje neke sličnosti u poretku prirode, sa onim u funkcionisanju čoveka. Pa tako, posle neke kratke ali burne i moćne oluje, pred koju mnogi osećaju napetost, nemir, pritisak, nekad i razne fiziološke smetnje, odjednom nastane nekakvo rasterećenje, nastupi neki mir, kao da sva napetost ode, sve umine, i kiša spere mnoge tegobe, a vetar odnese mnoge nečistoće.

Neke osobe imaju sklonost ka tome da upadaju u takve slične “oluje”, nekakve dramatične momente kada se sva osećanja uzbune i uznemire, sve se ustalasa, podigne, nekakve sile se probude i nekakva moćna energija odjednom preplavi celo njihovo biće. A onda, kad uz to postoji i neki objekat (obično to bude drugo ljudsko biće) koji je važan i potreban da oluju usmerimo na njega/nju, obično posle dramatičnog obračuna nastupa isto ono malopre opisano rasterećenje, mir, i unutrašnja oluja umine. To su tzv. katarzična pražnjenja, uglavnom spadaju u odigravanja (acting-out) i potrebna su osobi u nedostatku razvojno zrelijih mehanizama da se oslobodi velike unutrašnje napetosti.

Ukoliko osoba ima pred sobom nekoga ko će umeti da ostane stabilan, koliko toliko pribran, ko se neće prepustiti udarima “oluje”, i biće dovoljno strpljiv, vremenom će imati dobre šanse da polako izlazi iz nesvesnog obrasca i traži i uvežbava zrelije od istog.

Nažalost, češće je da postoji bar nekoliko saigrača, koji će ući u igru, i tada ples može mnogo dugo trajati, a nekada voditi i definitivnom i neminovnom završetku odnosa.

Prvi korak ka razrešenju ovakvih obrazaca jeste osvešćivanje da druge osobe zaista u takvim trenucima koristimo kao objekte, što u doživljaj može uvesti i svest o ČINJENICI DA SE RADI O DRUGOM LJUDSKOM BIĆU, a onda i svest o tome koliko povređujemo ne samo sebe nego i bliske nam i važne osobe. Sa takvim uvidom, koji jeste prilično bolan, postoje velike šanse da će nam biti dovoljno stalo da uložimo trud da obrazac promenimo.

Neizbežni element ovakvih uvida jeste njihov etički aspekat, svest o “upotrebi čoveka”, o tome da nekada serviramo ljudima, zapravo, ono što nije njihov obrok, već pripada nekim davnim odnosima koje nismo uspeli da razrešimo.

Mislite o tome,
Olivera Milutinović

Kratko o separaciji/odvajanju

Često se priča o strahu od odvajanja, a veoma retko o želji za odvajanjem. A da nema želje, otkud bi bio strah?!

Iz želje se može nekad saznati više nego iz osećanja straha, jer u toj želji neretko leži i unutrašnji konflikt.

Ako osoba želi da se odvoji da bi od nečega pobegla, ili nešto izbegla, odvajanje neće ići ni brzo ni lako. Naprotiv, biće i onemogućeno. To od čega osoba beži postaće njen sržni unutrašnji progonitelj, te će tek tu nastupiti teškoće sa odvajanjem.

Čini mi se da postoji još jedan paradoks, povezan sa prethodno rečenim: što su rani objektni odnosi stabilniji i zdraviji, to će odvajanje ići lakše. I usko povezano s tim, u ranom razvoju proces separacije više zavisi od osobe OD KOJE se odvaja, nego od onog KO SE ODVAJA.

Odvajanje (separacija) je jedan od najznačajnijih psiholoških procesa, odvija se od samog rođenja, koje i predstavlja prvu separaciju, i stalno se ponavlja i obnavlja, kroz sve razvojne faze i cikluse.

Nužnost zadatih razvojnih sila svaku ličnost ponovo i ponovo vraća na proces odvajanja.

Čini mi se da nikad do u današnje vreme (a nikad se više nije pričalo o slobodi, nezavisnosti i individualnosti) nije bilo većih teškoća sa odvajanjem. Milion je razloga, i mozda ću tek pisati o tome.

Za kraj ovog promišljanja na temu, čini mi se da postoji jedan značajan doživljajni aspekt onog razvojno najkasnijeg odvajanja, onog konačnog putovanja u zrelost, a to je DOŽIVETI (ovde mislim na “imati doživljaj”) BITI SAM, suštinski osetiti, pojmiti, osvestiti, doživeti taj pojam SAM/A. Pored ostalog, današnjem čoveku je zaista otežano da tako nešto doživi. Samo pokušajte da zamislite te nevidljive strune svih naših “privezanosti”.

Mislite o tome,

Olivera Milutinović

ZAHVALNOST

Danas ćete čuti i čitati da svi veoma često govore o zahvalnosti. Pored toga što se zahvalnost pominje u psihološkoj literaturi, pominju je u literaturi „samopomoći“, tzv. pozitivnoj i popularnoj psihologiji, razni „gurui“ i „učitelji mudrosti“ pišu i pričaju o tome. Stalno se nameće koliko je važno, koliko je lekovito, koliko ima plodova zahvalnosti, šta sve ona znači i predstavlja za naše mentalno zdravlje i, sa druge strane, za naš dalji put ka uspehu. Zahvaljujemo li se na svemu dobrom što smo imali ili imamo u životu?! Setimo li se uvek da sa zahvalnošću pogledamo na svoj život?! Treba li zahvaljivati i na onome „lošem“, što smo nerado doživeli, proživeli?! Zašto je važna i šta je uopšte zahvalnost?! Može li se vežbati i kako?! I čemu sav taj trud?!

Konstantnost objekta

Konstantnost objekta ili „stabilizator psihe“ jedna je od bazičnih sposobnosti za obradu emocija u OLI metodu. Kad kažemo za nekoga da ima razvijenu konstantnost objekta to, zapravo, znači da ima stabilizovanu vezu sa voljenim objektom koja postaje proširena unutrašnja povezanost, nezavisna od zadovoljenja potreba.

Dakle, možemo voleti neku osobu, život, svoje životne okolnosti, pa prema tome, i sebe, i onda kada svi nabrojani ne zadovoljavaju naše potrebe i želje, i možemo ih „imati u sebi“. Voljeni objekt može biti i neki naš cilj, posao, zadatak koji smo sebi postavili. Kada smo izgradili sposobnost zvanu konstantnost objekta, tada nismo zavisni od bilo čije fizičke prisutnosti, trenutno zadovoljenih svojih potreba, udaljenosti svojih ciljeva ili nagrada koje nam nose…dakle, sposobni smo da unutrašnje, mentalne predstave drugih ljudi, samih sebe, života, ciljeva koje smo postavili, održavamo stabilnim u vremenu i prostoru.

Konstantnost objekta je naša sposobnost koja nam omogućava da budemo stabilni, da imamo stabilne unutrašnje predstave sebe, drugih ljudi, stvarnosti… da nas ne uzdižu i ne spuštaju previše spoljašnji događaji, zadovoljenje ili nezadovoljenje naših potreba i želja. Ova sposobnost je osnova naše psihičke-emotivne stabilnosti.

Neko ko poseduje i ko je razvio konstantnost objekta:

• stabilan je i nezavisan;
• sposoban je za veliku bliskost i naklonost i istovremeno se oseća samostalno, sigurno i slobodno;
• ima jasan osećaj sopstvenih granica i granica druge osobe;
• ima sposobnost da bude sam;
• može da prihvati gubitak i da ga zdravo odtuguje;
• ima jake, snažno stabilizovane i integrisane dobre uspomene.

Konstantnost objekta, dobre uspomene i zahvalnost

Šta znači imati snažno stabilizovane i integrisane dobre uspomene?! Znači da druge osobe, događaje, okolnosti svoga života, sebe iz svih mogućih faza svog života čvrsto držimo u sebi, imam dobre uspomene, odnosno “mentalne reprezentacije”. Te uspomene postaju deo naše strukture, deo ličnosti kroz koji filtriramo i obrađujemo stvarnost. „Pa dobro“, reći ćete, „šta je sad ovde neobično i zašto vi psiholozi stalno izmišljate toplu vodu.?! Svi imamo uspomene, to je sve normalno i čemu ovolika priča i filozofija?!“ Tu, dragi moji, i nastaje glavna začkoljica. Evo i kako i zašto.

Svi mi imamo divne, lepe uspomene iz života, uspomene na draga bića, na lepa mesta, na divne događaje, na veličanstvene sebe u nekim životnim situacijama. Od pozitivnog iskustva se možemo „odvojiti“ i načiniti ga dobrom uspomenom – sećanje na njega je pozitivno, nema nikakve prisile da nešto treba dovesti u red, nema nikakve krivice oko toga jesmo li mi tu nešto pokvarili, nema nikakvog besa i ljutnje jer je neko/nešto nepravedan prema nama, nema tugovanja u nedogled jer se nikako ne možemo odvojiti od toga što smo izgubili…

Šta ćemo sa lošim odnosima, iskustvima, događajima, lošim sećanjima na sebe u nekim situacijama ili životnim fazama?! Teško nam je da loše odnose “pustimo”, da ih prežalimo. Stalno imamo potrebu da im se vraćamo, da ih „dovršimo“ ili da ih „popravimo“ (u stvarnosti ili u sebi). Ono što ne možemo da pustimo, ne možemo ni da prežalimo, već želimo da stvarnost bude drugačija nego što jeste, želimo da se vrati unazad, kao da se gubitak nije ni dogodio Ako ne želimo da prihvatimo stvarnost, nećemo biti sposobni ni da odtugujemo, a proces žaljenja oporavlja ljude. Tuga je prihvatanje gubitka. Osoba koja tuguje dozvoljava da bol deluje na nju i da je promeni. Nakon zdravog tugovanja dolazi oporavak, u u sklopu celog procesa opet nailazimo na ZAHVALNOST.

Zahvalnost je ključno osećanje u razvoju sposobnosti konstantnosti objekta. Onda kada osoba nauči da sama vrednuje svoj život, sebe kakva jeste, sve ljude koji se bili ili su deo njenog života, tada je osoba u stanju da oseća zahvalnost. To ne znači je ta osoba imala savršen život i u njemu samo lepe slike kojih bi se sećala, već da ima zaokruženu sliku života, sebe i drugih ljudi, gde dolazi do nekakve nivelacije dobrog i lošeg, prihvatanja i onog lošeg kao korisnog iskustva koje nam je nešto dalo, nešto oplemenilo, nešto i uzelo, ali smo na kraju krajeva, kad se sabere i oduzme, uvek na dobitku, i na tome smo zahvalni.

Nekim osobama je teško da osete zahvalnost, možda i uglavnom zato što veruju da im život nešto duguje, da je život, ili drugi ljudi, ili okolnosti života, uglavnom, “neko” ili “nešto”, bio nepravedan prema njima. Pošto su “dobar život”, “dobre okolnosti”, “dobri ljudi”, “uspeh i blagostanje” i sve tome slično ono što se ZAHTEVA, ono što se nekako oduvek podrazumevalo, i očekivalo, onda takve osobe nisu razvile sposobnost da osete zahvalnost, niti dugotrajno zadovoljstvo, ni kada im sve ide u skladu sa svim tim nabrojanim očekivanjima. Mogu da osete trenutno zadovoljstvo, ali će biti kratkog daha i odmah će želeti još.

Fantazije „jednog dana“ i „samo da se to nije desilo“

Ovde bih obratila pažnju na samo dva načina ispoljavanja nedostatka sposobnosti konstantnosti objekta, odnosno, nerazvijenosti te sposobnosti, koji se direktno odnose na nemogućnost osobe da oseti zahvalnost. To su:

• Prekomerni optimizam – „jednog dana“ fantazija: uporno traganje za potpuno dobrim objektima u spoljašnjem svetu. Osoba često očekuje dan kada će u životu postojati potpuno odsustvo bola i konflikata, frustracija i nezadovoljstava. To liči na očekivanje “dobitka na lutriji”, “magičnog razrešenja”,… Kada osoba pribegava ovakvim mehanizmima, nije u pravom kontaktu sa sadašnjim trenutkom, niti razvija sposobnost da integriše iskustva iz prošlosti i nad njima oseti zahvalnost, ni na dobrim iskustvima, a kamoli onim lošim. Postoji na neki način poricanje svega što jeste ili što je bilo u okviru fantazije „jednog dana“, a nad nečim što nam stalno za korak izmiče bivajući smešteno u „jednog dana“ izmiče nam i mogućnost da osetimo životnu radost i zahvalnost nad onim što je bilo i što zapravo jeste.

• Fantazija – „samo da se to nije desilo“ – podrazumeva življenje u prošlosti i besomučni mentalni rad nad svim onim što nam je u iskustvu i sa čime se borimo u smislu da to ne prihvatimo, da odbacimo, da negiramo, da poričemo, stalnim mentalnim preobraćanjem u „šta bi bilo kad bi bilo“ ili „eh, da je samo bilo drugačije, moj bi život sada imao smisla“. Poprilično jasno iz toga proizlazi nemogućnost osobe da oseti zahvalnost nad onim što je u iskustvu.

Obe ove fantazije deo su, zapravo, jednog istog mehanizma – neprihvatanja realnosti i izbora da se NE SUOČIMO sa onim što nam je život, životne okolnosti u kojima smo se rodili, stvarnost, drugi ljudi, mi sami sebi – doneli, odneli, dali ili nisu dali. Kao što rekoh, svaka osoba je zbir svih svojih iskustava, odnosa koje je gradila, odluka koje je donela, trenutaka koje je proživela, bilo da su oni bili dobri ili loši, uspešni ili neuspešni, dobici ili gubici, i sve pomenuto je učinilo da smo sada tu gde jesmo, ovakvi kakvi jesmo, u sadašnjem trenutku koji živimo. Zar ovo već ne zvuči kao zahvalnost, jer čak i onda kada nismo najzadovoljniji nad postignutim i nad slikom koju vidimo, iz ovakve pozicije možemo jasno da napravimo strategije i donesemo odluke, naročito zasnovane na proživljenom iskustvu, koje bi nas dovele do onoga što zapravo želimo. Ne živimo tugujući nad svim onim što „samo-da-se-nije-desilo“ jer nas je dovelo tu gde smo, niti živimo u iščekivanju magičnog „jednog-dana-štapića“ i uzimamo „štapić“ u ruke, zahvalni nad svime što nas je vodilo do tog trenutka.

Zašto je sve to važno?

Meni se čini da je sve ovo važno možda baš zato što živimo tu gde živimo, u nestabilnim, ugrožavajućim, nejasnim, često frustrirajućim i nepravičnim, okolnostima vremena i prostora u kojima smo. Vreme u kojem živimo, poredak stvari kakav sada jeste, daje nam često i previše opravdanja da odustanemo, da se ne borimo, da pronađemo izgovore, argumente zašto „ne vredi“ i „nema smisla“. Možda upravo tu i jeste ključ svega. Ne možemo da kontrolišemo spoljašnje okolnosti, ne možemo da kontrolišemo druge ljude, ni svetski poredak, ni „točak istorije“ koji ide nekim svojim putem. Možemo samo da menjamo sebe, upravo u celom tom složaju svega u čemu se nalazimo, tako da mi budemo zadovoljni, da mi budemo zahvalni, da budemo emotivno stabilni u nestabilnosti svega što nas okružuje.

Ono što je najvažnije, zahvalnost se trenira, odnosno, uči, vežba, i razvija, kao i konstantnost objekta, i na kraju sopstvena emotivna stabilnost. Teško je na početku, koliko god malim koracima počinjali, sami ili uz pomoć nekoga, ali je važno da budemo uporni, redovni i da ne odustajemo.

Moja zahvalnost umesto zaključka

Zaista sam neizmerno zahvalna što sada pišem ove redove. Volim da pišem i uživam u tome. Volim čak i onaj trenutak kada oklevam da kliknem na „objavi“ jer treperim nad time da li išta vredi to što sam napisala i da li je vredno izlaska na svetlost dana. Meni je mnogo vredno, vredno kao život, i zato kliknem svaki put. Zahvalna sam na tom unutrašnjem naboju i nemiru koji me tera da pišem, kao i na divnom osećaju dok pišem poslednje redove i zaokružujem napisano u neku meni smislenu celinu. Nekome će se dopasti, nekome i neće, ali je trenutno to moj sopstveni izraz života u meni i zahvalnosti nad svakim mogućim iskustvom koje sam proživela.

Zahvalna sam što sam ovakva kakva sam, sa svim svojim nesavršenostima i svim onim lepim što imam u sebi, nad svim svojim postignućima i nad svim svojim neuspesima, sve me to čini onim što jesam.

Zahvalna sam svakom čoveku kojeg sam srela u ovom svom životu, svakome ko me je voleo, svakome koga sam volela, i svakome koga nisam zbog svojih slabosti mogla da volim. Naročito sam zahvalna svima koji me nisu voleli, koji su me kritikovali, koji su se na mene ljutili, koji su me zaustavljali na nekim od mojih puteva, koji nisu odobravali neke moje osobine, ili reakcije, ili aktivnosti, ili mene u celini i sve što radim. Naročito sam zahvalna svim tim ljudima, jer su me oni najviše učili koje su moje slabosti, koje su moje mane i dok me je sve to mnogo bolelo, jačala sam i rasla kao čovek.

Zahvalna sam svim svojim ljubavima koje nisu uspele, jer sam naučila mnogo o svojim strahovima i nedostacima i željama i mogućnostima.

Zahvalna sam svojim roditeljima na tome što sam sa njima naučila šta je zaista život, čak i kada je bio bolan i težak i komplikovan, nekada i dramatičan, bio je i radostan i životan i bogat i čaroban. Najvažnije možda što sam naučila jeste da svaka osoba može da me voli samo onako i onoliko koliko to ume, na neki svoj način i u skladu sa svojim mogućnostima, i da to ne mora da bude uvek onako kako ja zamišljam i želim. Zahvalna sam na tome.

Zahvalna sam što imam sestru uz koju sam rasla. To me je naučilo da, bez obzira na to koliko smo različite i koliko smo daleko, možda mi niko nikada neće biti bliži od nje.

Zahvalna sam što imam brata koji se voli na jedan poseban način. To me je naučilo da VOLIM.

Zahvalna sam na tome što sam imala svog dedu Najdana koji se pre čitavih dvanaest godina preselio na neko drugo mesto, koji me je najlepše voleo, istinski, raznovrsno, radosno, autentično, sa uživanjem, sa poznavanjem, sa najlepšim lepotama. Zahvalna sam njegovim sanjalačkim plavim očima boje neba što su zamišljale najneverovatnije priče koje nam je onda pričao i što me je tako naučio da sanjam. Zahvalna sam mu svaki dan na tome, i svaki dan je prisutan u mojim mislima.

Zahvalna sam i baki koja nas je čuvala, brinula o nama, pratila nas i dočekivala. Kao i dedi i baki koji su i sada živi, zahvalna sam im što su još uvek tu i što imam priliku da ih volim i da me vole. Lepo je imati dedu i baku.

Zahvalna sam Nebu, zato što u njemu žive mnogi ljudi koji su bili deo mog života i koji su za mene još uvek prisutni i nadam se da nikada neće biti drugačije.

Zahvalna sam mojoj Vrbi u kojoj sam rasla, travi koju sam gazila, letnjim kišama koje su mi darivale duge, nekada i oluje, beskrajnim bogatstvima mog detinjstva, kapijama koje se nisu zaključavale, igrama koje su se jedva završavale. Koliko je samo dece i koliko je samo ljudi bilo u mom detinjstvu! Zahvalna sam na tom ogromnom bogatstvu. I ponekom padu, ponekoj ogrebotini, posekotini, svim posledicama nesputanog trčanja i nepažnje.

Zahvalna sam Velikom Starom Orahu koji me je pukim svojim postojanjem učio o smislu života i pričao mi nemuštim jezikom neke priče iz davnina.

Zahvalna sam i na trenucima kada mi je bilo teško, kada sam se mučila nad svojim nezadovoljstvima, kada sam plakala nad svojim gubicima, kada sam tonula sa svojim neuspesima, kada me je život „boleo“.

Zahvalna sam na onim trenucima kada sam tako silno želela MNOGO a ja nisam bila spremna da dam NIMALO, kao i na onima kada sam davala SVE a nisam dobijala NIŠTA.

Zahvalna sam profesorima koji se me ocenjivali, ljudima koji su me zapošljavali, mentorima koji su me usavršavali. Naročito sam zahvalna ispitima koje nisam položila, kao i periodima kada nisam imala posao, kada sam brinula, kada sam se plašila, kada sam morala da se borim i da tražim rešenje, to je bio način da napredujem. Koliko god posla da tu još ima, zahvalna sam što sam došla dovde.

Zahvalna sam psihoterapeutu Nebojši Jovanoviću na svemu čemu nas uči, na nesebičnom deljenju znanja i iskustava, na podršci u učenju, na pomoći u ličnom razvoju i rastu, na tome što u njemu vidim Dobrog Čoveka, pa tek onda mentora i profesora.

Zahvalna sam svim svojim prijateljima koji su najveće bogatstvo mog života, ma gde sada bili. To su verovatno ljudi koji su mi najviše pokazali kako da volim sebe samo time što su me voleli.

Zahvalna sam na nepravilnim crtama lica, i na kilogramima „u višku“ koji su me oduvek pratili, zato što su me naučili da mogu da volim sebe ovakvu kakva jesam.

Zahvalna sam i suzama i smehu, i dobrom i lošem, i gubicima i nagradama. Zahvalna sam životu u kojem me čekaju još mnoge radosti, i zahvalnosti, i borbe, i bitke, i mnogo rada, i sigurno i neki bol, i neka tuga, i neki loš dan. Zahvalna sam unapred i jedva čekam.

Zahvalna sam jednoj dragoj osobi koja me je inspirisala danas, potpuno neplanski i nenamerno, samim postojanjem i trenutkom koji sada živi, da sednem i sve ovo napišem.

I na kraju, zaista sam zahvalna svakome ko će pročitati ovaj tekst, zato što je moj, zato što je ličan, zato što je neko odvojio trenutak vremena i poklonio ga meni. Zahvalna sam i na ovom malenom osećaju stida koji me obuzima dok udaram u dugme „objavi“.

Hvala vam.

Olivera Milutinović