Emocionalno nedostupan/na

Već godinama najčitaniji tekst na blogu jeste tekst o tome šta znači biti emocionalno nedostupan. Kad god pogledam statistike, broj pregleda ali i ključne reči na pretraživaču, i samu me i začudi i zabrine to što su ove reči i varijacije na temu na svim mogućim listama na prvim mestima, a osim toga jaz u brojevima između tog prvog mesta i ostalih tema koje se traže i čitaju, takođe je veliki. I po meni poražavajući – zato što se rešenje ređe traži od „nemilog“ fenomena.

Pa hajde da malo dublje zavirimo u usta nemani koja preti da nas sve proguta.

Popularni termin „emocionalne nedostupnosti“ zapravo je negacija. Ako pođemo od osnovne pretpostavke da je čovek emotivno biće, ovaj fenomen je nekakva negacija čoveka, i njegove suštine. Čovek se rađa sa emocijama, mnoga istraživanja upućuju na to da novo začeto ljudsko biće još u prenetalnom periodu, u majčinoj utrobi, itetako prima razne impulse iz spoljašnjeg sveta, pamti ih, i na neki svoj primitivni način ih oseća. Dakle, nesporno je da se rađamo sa emocijama. Nesporno je da čovek tokom života, bio toga svestan ili ne, uvek nešto oseća. Emocije same po sebi nose nekakav potencijal koji u čoveku koji ih oseća izaziva prijatnost ili neprijatnost kao odgovor. Neke svoje emocije podnosimo bolje i lakše, a neke bismo najradije da izbegnemo na svaki mogući način. Čak možemo da razvijemo i emociju kao odgovor na emociju koju nam je teško i ne želimo da osećamo.

I tu se prilično razlikujemo jedni od drugih. Rađamo se sa temperamentom, određenim načinom javljanja i ispoljavanja emocija, i nauka kaže da to nasleđujemo. Međutim, i u okviru grupacija ljudi sa istim ili sličnim temperamentom, naići ćemo na međusobne razlike u odnosu na to koje izazove imamo, koje nam emocije teže „padaju“, sa čim nam je teže da izađemo na kraj, što znači da se mnogo toga vezanog za emocije, stiče, uči tokom života. Šta se uči i stiče? Uči se naš ODGOVOR na određenu emociju: naše umeće da razumemo sebe, da razumemo zašto osećamo to što osećamo, naša sposobnost da određenu nagonsku energiju koju sirova emocija nosi neutrališemo i svesno izaberemo put na kojem ćemo određenu emociju razrešiti, rasteretiti tenziju koju ona nosi na način najbolji i za nas i za druge oko nas, i koji će nas voditi boljem kvalitetu života i unapređenju našeg mentalnog zdravlja. Moći će da se kaže za nas da postupamo (a samim tim i živimo u krajnjoj liniji) razborito, promišljeno, stabilno, da smo odrasli i zreli ljudi. Sve ovo znači da zreli, odrasli, stabilni, zdravi ljudi OSEĆAJU sve moguće emocije, ali znaju ŠTA DA RADE SA NJIMA, kako da ih iskoriste za svoje dobro, rast i napredak. Da li sve ovo znači da takvi ljudi ne doživljavaju emotivne povrede?! Ne. Da li ovo znači da ovakvi ljudi osećaju samo lepe i prijatne emocije koje im se dopadaju?! Ne. Sve ovo znači da emocije njima služe da prime INFORMACIJU koju emocija nosi i time žive u stalnom kontaktu sa sobom i sa realnošću u kojoj žive. Manje više, podvukla bih, jer savršenih ljudi nema, te se i emotivno najzrelijim osobama desi da upadnu u krizu i da teže funkcionišu pred nekim životnim izazovima. I to je sasvim ok.

Da se vratim na glavnu temu. Da bi čovek kao emotivno biće postao emotivno nedostupno biće, očigledno je da mora nešto da radi. Mora mnogo toga da radi, ne samo ponašajno gledano, već važnije na svom unutrašnjem planu. Mora da smanji, proredi i izbegava sve ono u svom životu na šta može da ima emocionalni odgovor. Šta to znači? Na unutrašnjem psihičkom i emocionalnom planu, znači da mora da se DISTANCIRA, što više može, od svih i od svega. Distanca je razmak koji postoji između x i y. Ako osoba želi da se distanca između nje i svega poveća što više, moraće ili da se udalji od svega ili da sve ostalo udalji što više od sebe. Ovo drugo je teže, jer manje zavisi od nas, pa je lakše izabrati da se osoba sama distancira. Kako?! Kidanjem ili ublažavanjem povezanosti, smanjenjem komunikacije, povlačenjem od ulaganja sebe u odnose ili aktivnosti, neučestvovanjem u razmeni, površnošću, proređivanjem kontakata, slabljenjem interesovanja, uskraćivanjem informacija o sebi, jednom rečju, OBEZBEĐIVANJEM svoje lične teritorije blindiranim neprobojnim zidovima (prozorima, vratima, kanalima…dopunite sami). A kao i u drugim oblastima, kada za neku oblast kažemo da je nedostupna, teško dostupna, nepristupačna, hoćemo da kažemo da je do nje teže doći. Znači da postoje mnoge PREPREKE na putu do…

Zašto bi neko želeo da se na ovaj način obezbedi i od čega?! Očigledno je da je cilj neka vrsta EMOCIONALNE ZAŠTITE. Od kakvih bi se to emocija ljudi mogli štititi?! Od bola, tuge, razočaranja, povređenosti, besa, straha, krivice, ljubomore, zavisti, stida… kako ko i kako od čega. Glavni problem je u tome što se čovek ne može zaštititi na ovaj način od toga da oseća bilo koje od ovih neprijatnih emocija, a da u isto vreme ne spreči sebe da oseća i one prijatne – ljubav, radost, zahvalnost, spokoj, zadovoljstvo, elan, entuzijazam, i još mnogo, mnogo toga. I tu dolazimo do glavne začkoljice cele ove teme. Teško da postoji takva emocionalno nedostupna osoba koja ne oseća nedostatak, prazninu, lišenost svega ovoga što sam nabrojala, ili koja ne želi da ponovo oseća. Ako želi da se promeni, čeka je veliki put. Za početak, sagledavanje gde se nalazi trenutno u odnosu na to gde želi da bude, kako se tu našla, kojim mehanizmima i obrascima, NAJVAŽNIJE, zašto se tu nalazi?! Koje sposobnosti nije želela da razvija, pa je našla alternativne načine da se zaštiti od emocionalnog bola i povrede?! Kada donese odluku da ovaj put uloži potreban napor i izabere „put kojim se ređe ide, ali jedino na cilj stiže“, onda sledi pravljenje plana za povratak, korak po korak, uz osmišljene načine podržavanja sebe na putu do cilja, kao i vežbanja svojih kompetencija za nošenje životnih izazova i bolje podnošenje neprijatnih emocija.

U praksi se često srećem sa nekoliko zabluda koje se odnose na ovu temu – da osobe koje su emotivno nedostupne ne ulaze u veze, ili prekidaju sve odnose, da takvim osobama treba pomoći, da je uopšte moguće pomoći nekome da se promeni (bez da i ta osoba to želi)… U realnosti ima različitih scenarija, od toga da neko duže ili kraće vreme bira da bude emotivno nedostupan, tako reći pauzira, da neko svesno ili nesvesno izbegava ulaženje u partnerski odnos, dok u ostalim aspektima koliko toliko funkcioniše i ulaže se, da neko ulazi u veze ali se unutar njih koristi raznoraznim metodama da zapravo nikako ne razvije bliskost, ili da razvije nekakve mehanizme održavanja kvazibliskosti…

Ukoliko smatrate sebe trenutno emocionalno nedostupnom osobom, imate odgovore na pitanja gore (zašto, kako, kada), i želite da se promenite, onda sagledajte za početak sve odnose koji postoje u vašem životu. Sve dok učestvujete u kakvim takvim „stvarnim odnosima“, odnosi u kojima ste koliko toliko povezani sa drugima, sa kojima osećate bar neku dozu bliskosti, čini mi se da niste u krajnje izazovnoj poziciji, imate odakle da počnete. Najverovatnije i u tim odnosima postoje nekakve „malverzacije“ ili zakrivljenja tih odnosa u pogledu granica, distance, ravnoteže između primanja i davanja, mere uzajamnosti, ali kada osoba odluči da radi na svojim emocionalnim kompetencijama, imaće snage da i te odnose sagleda realnije i da i u njima i unutar njih uvidi prostor za rast i razvoj. Ukoliko vam na putu promene zatreba pomoć i podrška, ne oklevajte da je potražite.

Zaključne napomene

Ako čitate ovaj tekst da biste saznali da li možda spadate u grupu ljudi iz opisa, onda se nadam da će vam ovaj tekst nešto dati.

Ako ovaj tekst čitate zato što poznajete, ili želite da volite osobu koja sliči ovome o čemu pišem, i čitate iz želje da čujete neki savet koji bi vam pomogao da se toj osobi približite, žao mi je što ćete se razočarati. Najbolje upozorenje koje bi osobe iz opisa mogle da stave na sebe za sve one koji žele da im se približe bilo bi „prilazite na sopstvenu odgovornost“. To ne znači ni priđite ni ne prilazite nego ODLUČITE SAMI I BUDITE SPREMNI NA POSLEDICE svoje odluke. Za početak, razmislite o tome šta je to što vas je privuklo nedostupnoj osobi.

Olivera Milutinović

Mentalno zdravlje tokom meseca oktobra

Tokom OKTOBRA zakažite svoj prvi razgovor, konsultaciju, seansu i dobićete je BESPLATNO.

Zašto?!
Moj razlog je želja ali i mogućnost da darujem nešto ljudima oko sebe tokom meseca koji je u znaku zaštite mentalnog zdravlja i podizanja svesti ljudi o značaju mentalnog zdravlja.
Vaši razlozi bi mogli biti želja za promenom, radoznalost, potreba da rešite poteškoće u određenoj oblasti života, potreba da Vas neko sasluša i razume, želja da se pokrenete, motivišete za lični napredak…

Kako?!
Dovoljno je da mi napišete par redova o sebi mailom na olivera.milutinovic@psihokret.com ili pozovete na 064/5859164, pa ćemo dogovoriti termin. Za osobe koje ne žive u Beogradu konsultaciju ćemo obaviti preko skajpa.

Šta?!
Razgovor traje sat vremena. Prvi razgovor ne obavezuje ni mene ni Vas da nastavimo saradnju, već za one koji žele dalji rad služi tome da procenimo da li se pronalazimo u onome što Vi želite i onome što ja mogu da ponudim svojim znanjem i iskustvom. Naš prvi susret služi tome da se upoznamo, da mi ispričate svoju priču, izložite ono na čemu želite da radimo, proverimo da li se dobro razumemo, i ukoliko se nađemo, dogovorimo dalji rad.

Jesen je doba godine kada se sve oko nas polako hladi, smiruje, zamračuje, kada se nakon letnjeg predaha vraćamo u kolotečinu, svesni da nas je sve što smo ostavili za kasnije sačekalo, osećamo da počinje jedan novi ciklus života i obaveza, odgovornosti, i različito se nosimo sa tim. Neki ljudi nađu način da pokrenu svoje snage, želje, ideje, motivaciju, da spremno uplove u život osveženi. Nekim osobama jesen pak donosi neraspoloženje, nezadovoljstvo, osećaj zamora, u saglasju s tim što se cela priroda oko nas nalazi u ciklusu opadanja i gašenja.
Ove jeseni osećam i sama želju za promenama, za novom energijom, za promenom načina na koji obavljam svakodnevne stvari, pa u susret svojoj želji i uprkos svojim otporima pružam ruku nekim novim iskustvima.

Ako želite, možete mi se pridružiti u tome,
Olivera Milutinović

P.S. Molim vas, delite objavu kako bi što više ljudi moglo da je vidi. Hvala!

Kratko o separaciji/odvajanju

Često se priča o strahu od odvajanja, a veoma retko o želji za odvajanjem. A da nema želje, otkud bi bio strah?!

Iz želje se može nekad saznati više nego iz osećanja straha, jer u toj želji neretko leži i unutrašnji konflikt.

Ako osoba želi da se odvoji da bi od nečega pobegla, ili nešto izbegla, odvajanje neće ići ni brzo ni lako. Naprotiv, biće i onemogućeno. To od čega osoba beži postaće njen sržni unutrašnji progonitelj, te će tek tu nastupiti teškoće sa odvajanjem.

Čini mi se da postoji još jedan paradoks, povezan sa prethodno rečenim: što su rani objektni odnosi stabilniji i zdraviji, to će odvajanje ići lakše. I usko povezano s tim, u ranom razvoju proces separacije više zavisi od osobe OD KOJE se odvaja, nego od onog KO SE ODVAJA.

Odvajanje (separacija) je jedan od najznačajnijih psiholoških procesa, odvija se od samog rođenja, koje i predstavlja prvu separaciju, i stalno se ponavlja i obnavlja, kroz sve razvojne faze i cikluse.

Nužnost zadatih razvojnih sila svaku ličnost ponovo i ponovo vraća na proces odvajanja.

Čini mi se da nikad do u današnje vreme (a nikad se više nije pričalo o slobodi, nezavisnosti i individualnosti) nije bilo većih teškoća sa odvajanjem. Milion je razloga, i mozda ću tek pisati o tome.

Za kraj ovog promišljanja na temu, čini mi se da postoji jedan značajan doživljajni aspekt onog razvojno najkasnijeg odvajanja, onog konačnog putovanja u zrelost, a to je DOŽIVETI (ovde mislim na “imati doživljaj”) BITI SAM, suštinski osetiti, pojmiti, osvestiti, doživeti taj pojam SAM/A. Pored ostalog, današnjem čoveku je zaista otežano da tako nešto doživi. Samo pokušajte da zamislite te nevidljive strune svih naših “privezanosti”.

Mislite o tome,

Olivera Milutinović

SAMOĆA I SAZREVANJE

Jednom sam čula nešto veoma važno od osobe u čiju mudrost verujem, osobe koja poseduje veliko životno iskustvo, veliko profesionalno takođe, veliki mir i spokoj, i mnogo znanja koje nesebično deli sa drugima. To što sam čula odnosilo se na proces u kojem ZAISTA čovek sazreva, a neophodan stepenik u tom usponu do zrelosti jeste trenutak u kojem ostaje SAM, zaista, neponovljivo i definitivno – SAM. Razumela sam koncept svega što sam čula, ali u tom momentu nisam mogla da dokučim do kraja sve o čemu se govorilo zato što još uvek nije bio moj trenutak i zato što još uvek nisam zgazila na taj stepenik. Evo malo o tome šta znam sada.

 

 

Kao prvo, moram da podvučem ono što većina ljudi uglavnom već dobro zna – SAMOĆA i USAMLJENOST su dve potpuno različite stvari. Možete se osećati usamljeno i kada ste među stotinama ljudi oko sebe, kao što se možete NE OSEĆATI USAMLJENO kada ste potpuno sami. Možda je najveća razlika između ova dva pojma u tome što usamljenost podrazumeva NEDOSTAJANJE, NEDOSTATAK nečega/nekoga, dok samoća podrazumeva PUNOĆU, CELOVITOST, ZAOKRUŽENOST.

***

Da li ste ikada bili u fazi u životu kada vam je teško padalo da ostanete sami, kada ste na sve načine pokušavali da izbegnete trenutak u kojem ostajete potpuno sami samcati sa jednom jedinom osobom koja vam je zaista neizbežna – SA SAMIM SOBOM?! Jeste li čuli nekada kako vam se ljudi žale da im je stvarno teško da budu sami, kako im je nepodnošljivo, kako nikada ne bi voleli da žive sami, da jedu sami, da spavaju sami?! Da li poznajete nekoga ko stalno ulazi iz veze u vezu i nikada nije postojala mogućnost da bude „samac“?! Da li ste ikada pokušavali da pobegnete od „muke“ samovanja pokušavajući da radite sve moguće što vam padne na pamet – da zovete telefonom koga god vam padne na pamet, da gledate najgluplji televizijski program, da slušate muziku koja vam se uopšte ne sluša, da počinjete stotu nebitnu stvar kojom uopšte ne želite da se bavite i nećete je ni završiti, da jedete i kada niste gladni, da idete u grad na mesta koja vam se ne dopadaju i među ljude u čijem društvu vam i nije baš najprijatnije, …dakle, da radite sve ono što vam ništa ne znači i uopšte u tome ne uživate samo da ne biste radili ono što vas svakako jednog dana čeka, da ostanete sami sa sobom i svojim mislima, šta god u njima bilo, i svojim osećanjima, šta god ona pokušavala da vam kažu.

Uvek sam mislila da razumem sve one koji spadaju u opis iz prethodnog pasusa. Jedino što nikako sebe nisam mogla da ubrojim u bilo koji od tih opisa. Živim sama, mogu da budem sama, nekada i volim da budem sama. Ali u čemu se ovo samovanje koje ću dole opisati razlikuje od svih ranijih i zašto želim da pišem o tome?!

***

Nedavno mi se dogodilo da je u jednom životnom trenutku nekoliko meni važnih stvari, možda najvažnijih na mojoj nekakvoj lestvici prioriteta, počelo da se ruši. Samo sam posmatrala kako jedna po jedna meni važna oblast „pada“, ruši se na moje oči, i ja tu ništa ne mogu da uradim, mogu samo da posmatram. Mogu, ipak, još nešto – da izaberem kako ću se nositi sa time, kako ću to da posmatram. Kada ostajete bez nečega što vam je važno, možete to da posmatrate samo kao gubitak, kao ostajanje BEZ nečega/nekoga. Možete da posmatrate i kao DAR toga nečega dok je trajalo, i da plodove toga ponesete sa sobom. Izabrala sam, svesno i namerno, prvi put u životu, ovaj drugi put. Izabrala sam da sve prihvatim sa ZAHVALNOŠĆU. Nije da sam preko noći postala nekakav superheroj, nije da se nisam plašila, nije da nisam brinula, nije da nisam tugovala. Ali sve ovo što sam nabrojala, i još mnogo toga, opet sam osećala sa zahvalnošću. Počela sam da prihvatam događaje, ljude, stvari oko sebe kakvi jesu, i najvažnije – počela sam da prihvatam sva svoja osećanja onakvim kakva jesu, i ona su prolazila, menjala su se, prelivala su se jedno u drugo kao dugine boje. U čitavom tom procesu govorila sam sebi da je sve to možda dobro, jer kada se sruši sve staro moraće da se izgradi sve novo. I dok sam se prepuštala trenutku zahvalnosti, samo sam čekala, dan po dan, da vidim šta će iz svega toga izrasti. Dok je čitav taj proces trajao, moj izbor je zaista bio, potpuno i svesno, da budem SAMA veći deo vremena, da se sama nosim sa onim što me je snašlo i sama izborim u sopstvenim bitkama. Šta je to, zapravo, podrazumevalo?

Kada izaberete društvo svog jedinog sebe, ne znači da morate da odete na pusto ostrvo, niti u kolibu na najvišoj planini. To ne znači ni da ste odsečeni od sveta, da ne komunicirate, da se ne viđate ni sa kim, da ste pasivni i neaktivni. Ne, to samo znači da ste ODLUČILI da sebi posvetite svoje vreme, da se SRETNETE potpuno licem u lice sa samim sobom i da u tom procesu i plodovima koje vam donosi zaista, nenamerno i prirodno, uživate. I najverovatnije, bar u mom iskustvu, podrazumeva da odbijete mnoge pozive na druženja, ćaskanja, zabavu, i tome slično.

Šta sam sve naučila u samovanju?!

Dakle, ako ste zabrinuti ili uplašeni nad trenutnom situacijom ili budućnošću, učite da sebe umirite. Naravno da možete da pozovete najboljeg prijatelja i da on/ona uradi to za vas. Ali kada rešite da to radite sami, onda se stvarno trudite da čujete šta vas to brine, plaši, i onda nekako bude prirodno da sračunate neke stvari, da sagledate činjenice, istinu, realnost, kako god to nazvali. Dođe trenutak da „podvučete crtu“, da sagledate gde ste. Dešavalo mi se da imam neponovljive trenutke sagledavanja sebe, momente koji se pamte, kao da vam bljesne nekakva strašno oštra slika u trenutku i vidite sebe u nekoj potpuno drugačijoj dimenziji, u nekom kontinuumu svega što ste prošli, a opet u tom konkretnom trenutku, gde shvatate da je zbir svega u životu što ste odlučili ili niste odlučili, da ste stvarno zbir svih svojih poteza, da ste neponovljivo prisutni tu gde stvarno jeste. Onda svoje brige pretvarate u strategije i planove, počnete da osmišljavate korake i donosite odluke, a posle ovakvih nekoliko momenata te odluke obično budu drugačije od onih koje ste navikli da donosite. Nema „šlepanja“, nema „pomoći prijatelja“, nema „drame koja se desila i skrenula me s puta“, nema „bežanja od problema“. Tu ste gde ste, u situaciji kakva jeste, sa resursima koje imate, i onda počnete odatle.

Gubitak i promena obično podrazumevaju i proces tugovanja. Tugovati se može na razne načine, i može trajati različito. Kada odlučite da tugujete sami, to zaista izgleda potpuno drugačije. Nema „ramena za plakanje“, nema „popunjavanja praznine“ površnom zabavom, zabavom na silu, hranom, cigaretama, alkoholom, i sličnih metoda. Nema utešne nagrade. Ima beskrajnih sati koji su ispunjeni nekad tugom, pa ljutnjom, pa žalošću, pa samosažaljenjem, pa plačom, pa prazninom, pa nadom, pa strahom, pa sve tako u krug. Onda se intenzitet polako smiruje, i dalje se ta osećanja smenjuju, a onda se pojavi poneki divan momenat kada vam u svesti blisne nešto predivno, neka situacija koje se setite, neki događaj, neka razmena osećanja, ili reči, ili pogleda, nešto što ne želite da zaboravite, i niste zaboravili, i ispuni vas radošću, i zahvalnošću, i mirom, i nekom spokojnom tugom, jer znate da toga nečega sada nema ali da taj neki trenutak zauvek ostaje u vama i da ga nikada ne možete izgubiti, niti vam ga neko može oteti. I onda počnu da vam naviru razna sećanja, potpuno niotkuda, neka iz detinjstva, neka iz škole, neka iz sasvim zaboravljenih faza u životu, iz nekih veza koje su davno završene, ili nekih prijateljstava koja možda nisu opstala, ili momenata sa nekim ljudima koji možda nisu više živi. I odjednom se osetite življim nego ikada, odjednom osetite toliko bogatstvo u sebi koje ni najlepše boje sveta oko vas ne mogu da predstave. I shvatite koliko je toga bilo što ste doživeli, želeli, dobili, gubili, pregrmeli, i što ste preboleli, i što ste odtugovali, i čemu ste se radovali, i toliko toga što vas sada čini onim što jeste, i bogatstvo boja koje su u vama počinje da raste, iz dana u dan, i da vas puni sve većom zahvalnošću. Tuga vam je onda na kraju dala snagu, i dala vam je onu punoću i celovitost koju sam pomenula negde na početku. Kada zaista odtugujete neki gubitak, onda sa vama ostaju svi oni predivni darovi toga što ste imali dok niste to izgubili. I posle tuge ostaje jedan mir i spokoj, i jedna snaga, kao i otpornost. Znate da ste JAČI nego što ste bili, upravo zato što ste spoznali koliko ste RANJIVI.

U čitavom tom procesu, kao što rekoh, ne podrazumeva se da ste zaista sami stalno. Ali proredite kontakte i susrete, veoma često se dešava da birate društvo samog sebe radije nego društvo neke druge osobe. I dešava se da naiđete i na nerazumevanje, na neprijatne reakcije ljudi kojima se ređe javljate, ili ne javljate uopšte. I to je verovatno cena koja mora da se plati, jer svetu se zaista ne može ugoditi, sem ako to stalno radite na uštrb sebe i svojih potreba.

I onda se dese neki susreti posle izvesnog vremena. I onda se neki odnosi i prodube, neke osobe kao da po prvi put VIDITE i ČUJETE, osećate šta vam govore, kako vas gledaju i šta vam znače u životu. Naravno, ima i onih drugih situacija, kada možda shvatite i manje lepe stvari, ali je i to neizbežan deo procesa.

I postoji jedan čudesan trenutak, koji mi je dragocen. U toplom letnjem danu, u rascvetalom dvorištu, u prijatnom hladu od vrelog sunca, u ponovnom susretu sa svojim najvoljenijima i najbližima, shvatam jednu novu dimenziju ljubavi koja me je ranije plašila više nego ikad išta. Odjednom sam postala svesna SMRTNOSTI, smrtnosti kao neizbežnosti, smrtnosti svoje i svakog čoveka, u tom trenutku smrtnosti ljudi koje najviše volim. To je zaista trenutak koji je mom životu i svemu što mislim i osećam dao potpuno novu boju. Jer ljubav zapravo podrazumeva i tu dimenziju, svesnost o tome da svako od nas ima rok trajanja i da ljubav „ne čini čuda“, ne može da učini da neko živi doveka zato što ga volimo, i da bez obzira na tu bolnu činjenicu da ne znamo do kada ćemo imati priliku i šansu nekoga da volimo, i da ne znamo kada će i kako nastupiti gubitak koji ne želimo da pretrpimo, baš UPRKOS TOME, MI BIRAMO DA VOLIMO ONE KOJE VOLIMO, i to naš život čini čarobnim, vrednim življenja, jedinstvenim i neponovljivim.

***

Još je mnogo dobrobiti svega ovoga što sam pisala, možda neću ni uspeti svega da se setim. Ono što je sigurno, bez obzira što sam neko ko se celog života bavio sobom, radio na sebi, pokušavao da „rešava stvari“ i da ne beži od problema, mnogo puta mi je to moje bavljenje donosilo i štetu, a ne samo korist. Dešavalo se da mnogo „zakukuljim i zamumuljim“, pa da pravim „muku“ i tamo gde je nema. Da u tome BAVLJENJU ustvari odem od sebe, da prebacim fokus sa glavne glumice na scenu koja se odigrava i da u tome ponešto svoje i izgubim. Kako god bilo, nisam postala najveći mudrac na planeti zemlji, samo sam iskusila nešto o čemu mi je jednom neko važan ispričao, i možda će nekome biti interesantno da pročita.

Dobila sam mnogo, i jeste se izrodilo mnogo toga novog. Poenta je u tome što sam zapravo uživala u celom ovom procesu dok je trajao i u nekim neverovatnim trenucima koje neću zaboraviti, a plodovi svega toga svakako postoje i neki tek započinju.

Ne znam ni zašto sam imala želju da sve ovo podelim sa svima. Reči su navirale same od sebe, i ja imam želju da ih objavim. Možda zato što se neke stvari mogu naučiti iz knjiga i može se mnogo pametovati o njima, ali ono što je proživljeno i što smo na svojoj koži iskusili može u mnogo većoj meri da dopre do drugog ljudskog bića, možda čak nekome da bude i od koristi. Na kraju krajeva, mi psiholozi nismo superheroji i mitska bića koja imaju rešenje za svaki problem, i koji su pokupili svu mudrost ovoga sveta. I mi se nosimo sa istim zakonima po kojima se razvija svako ljudsko biće. I ne bi bilo ni pravično da nas ne zaboli, a da „vidamo“ tuđe boli.

Mislite o tome…

Olivera Milutinović